ви који живимо у зградама, знамо шта је кућни савет. Он се тако звао некада, а сада, када се модернизујемо и доживљавамо епохалне промене, зове се збор станара. Ја, некaко, не могу да разумем разлику (није шија него врат, није трбух нег` стомак ) па ми дође ми све на исто.
То је оно кад се сакупе сви (или већина) у ходнику зграде и онда расправљају о важним питањима: ко је пишкио у лифту, ко црта графите, ко шара зидове, зашто комшије са петог вичу кад телефонирају, да ли да се стави лимитатор за струју у ходницима па да јуримо до следећег спрата како би поново притисли прекидач, да л` госпа Ружа из приземља треба да плаћа лифт као и они са седмог и слично.
Tо су неописиво забавни састанци. Увек постоји неко жељан власти и положаја, па макар то био и председник кућног савета. То је онај што сме свима да скреше у брк, или онај који воли да се шета од шалтера до шалтера тражећи виртуелну правду. Он се, узгред, у све разуме – од сијалица по ходнику, преко лифта, туђих пегли, дo обијања врата и чишћења подрума. Све зна и можете га позвати у било које доба дана, јер он никад не спава. Успут увек зна ко је код кога долазио, кад је ко купио нешто ново за стан, колико пута ко користи лифт и сличне важне ствари. И све то сасвим случајно, јер баш се тада око 4 ујутру нашао у ходнику неким својим послом.
На састанцима кућног савета увек има дежурних причалица и предлагача, сталних опортуниста, доконих госпођа са својим занимљивим сећањима из прошлог века, надобудних родитеља са размаженом децом и, баш као у свакој згради, бар један лудак кога нико не дира и који терорише целу зграду. Сва срећа, састанци су ретки, јер све мрзи да се састају, сем ако није њихов лични интерес у питању. Постоје и ентузијасти који покушавају да уреде ходнике да буду лепи, уредни и чисти, безнадежнo очекујући да се и други укључе, не размишљајући да ли ови уопште имају времена за уређење ентеријера.
Састанци су најчешће јалови. Предлаже се свашта, расправља, полемише, јетко или иронично добацује, пуно је упадица и коментара. Донесе се неки закључак којег се после пет минута нико и не сећа и живот наставља даље.
Нису сви равноправни на састанку. Они из четворособних станова неће ни да саслушају ове из гарсоњера, јер ови су лузери и само су број на списку станара. Да су ваљали и стан би им био већи. Ове четворособне и не упознамо, јер се они стално повлаче и крију у сенци степеница. Најбахатији су они из дуплекса, јер пате од маније величине и воле само себе да слушају.
У својим становима људи живе како хоће. Већина поштује нека основна правила о неузнемиравању других. Свака породица има сопствена правила, динамику, специфичне односе и ритуале. Ништа није униформно и једнообразно и када би вас неко терао да живите по комшијиним правилима, одметнули бисте се у хајдуке. Људи по правилу узимају од заједнице оно што им треба, враћајући јој онолико колико морају по неким писаним и неписаним правилима. Свако жели да сачува своју индивидуалност и различитост, што је сасвим у реду.
Да ли би пристали да вам стан буде идентичан као комшијин? Да ли би желели да имате исти намештај, распоред просторија, време за туширање и одлазак у клозет, на ручак или на спавање? Замислите исте завесе на свим прозорима из разлога естетике. А да одлуку о дезену донесе нека Перса са трећег, само зато што је најкрупнија.
Не разумем се у политику и не желим њоме да се бавим. За мене је политика колико дана могу да преживим од плате, поштујући правила која су пред мене поставили неки други, трудећи се да будем коректна, љубазна, вредна, толерантна, коректна и нормална. Па тако ја некако одбијам да учествујем у заједницама као што је кућни савет, јер моја јетра не подноси комшију Перу са трећег (билдер, избацивач и надувани силеџија са којим нема договора, већ само ултиматума, јер он по оној народној „јачи – тлачи“ он увек све најбоље зна зато мора да се слуша), који је тај који ће увек одлучивати о мојим и вашим завесама, шта треба да кувате и колику количину, у коју школу деца да вам иду, када идете на одмор и због чега, да ли сте збиља болесни, чак и када се распадате и о свему другом. Он је мали бог и сви му се клањате, јер је најјачи. Мени се та идеја не допада.
Ја на састанке кућног савета долазим само кад проценим да је тема занимљива и општа. Кад видим да се дискусија развија у неком небулозном смеру, окренем леђа и без поздрава одем. Једна баба не чини пијацу, па се може и без мене. Можда ја и грешим, али имам генетску грешку и не желим овај један живот да протраћим тражећи решења за маргиналне ствари и представљајући немушту публику онима који мисле да су важни. Ја одох да спавам (и то кад ја хоћу, са ким хоћу и надасве колико хоћу). Можда и грешим, али ја сам жена са грешком и морате толерисати моју различитост.
