окушај тумачења епистоларне литературе увек је склизак терен и могућа замка. Емотивни набој личног израза који ту литерарну форму чини посебном лако нас може заварати у процени дела које читамо. Писмо је интимна исповест, или је макар било у нека ранија времена док технологија и убрзање времена нису претили да убију мисао и личну ноту. У случају књиге Јелене Лозанић Фротингхам, „Добротворна мисија за Србију. Писма из Америке и Канаде 1915-1920“, на овим просторима скоро непознате и заборављене жене, емоција и патос који сенче текст били су неочекиван и лековит поклон. Завиривање у писма једне београдске госпођице с почетка прошлог века било је све, само не ишчитавање интимног дневника жене у настајању.
Детаљније...
рло сам темељна кад ме нешто занима. Мислим, почнем од темеља, па где завршим. Зато сам помно проучавала своје корене, како бих могла са сигурношћу, тако рећи егзактно, да се преиспитам и утврдим чињенице. И дошла сам до врло занимљивих открића. Свега и свачега је било у мојој фамили (гледано са свих страна).
Детаљније...
аписавши реч Жена, наједном сам се нашла у дилеми на који начин представити ово биће, а не повредити њен антипод, њену другу половину, њено двојство – Њ.В. Мушкарца. Намера ми није да се бавим флоскулама и тлапњама о томе ко је бољи, паметнији, способнији, виспренији, емоционално интелигентнији, нити читавим бесконачним низом других општих места и небулоза о Марсу и Венери, на којима се заснива већина петпарачких прича по ономе што се у српској савременој (не)култури назива женским часописима.
Детаљније...