сторија је учитељица живота, каже пословица. Лепо и тачно, једини проблем је на коју историју мислимо у одређеним ситуацијама. Званична повест може нас подучити којечему, али није ли већ дуже време тренд историјске науке да обраћа пажњу на тзв. приватне историје?
Промени у историјском дискурсу делимично помажу глобализациони процеси и технолошке иновације. Развојем Интернета и друштвених мрежа приватне животе запљуснуо је талас демократизације. Свако може да конструише идентитет путем бинарних низова окачених на Мрежу, креирајући невидљиву ЈА историју. Интересовање за личне повесне детаље социолошки је компатибилно са нашом новоуспостаљеном моћи да аутобиографију пласирамо као масмедијски садржај доступан Другима. Наше виртуелно постојање ипак је немогуће без реалног. Живот сад и овде још увек је осовина око које се окрећемо, наши су дани испуњени милионима детаља у сталном враћању обданице на почетак.
Када потражимо таква поглавља у новим књигама историје, увек наилазимо на исту тезу и закључак који нас уче да је свакодневни живот увек био и јесте поље женске акције и да су жене његове главне јунакиње. Тако каже и умни Лисјен Лефевр, није згорег прочитати шта је он имао да каже. Док је током историје јавни простор био резервисан за мушки пол, „нежнија“ половина ткала је (сиц!) невидљиве повести голе суштине живота. Онда је дошао 19. век, доневши у свом коферу сифражеткње, три таласа феминизма, борбу за право гласа, наследства, рада, абортуса и све тако до данас.
Невидљиве историје, па и женске међу њима, смеше се са рафова књижарских радњи и наизглед све је у реду, али на том месту отвара се простор за заблуде и замагљење видика. Опсена је сакривена на терену свакодневног искуства које нам указује да жене у Србији на свом кичменом стубу носе ничим изазвану привилегију двоструког радног времена. Већина њих пола дана ради за неку плату, док другу половину, осим на сан, утуче углавном на кућне обавезе, за шта уместо материјалне надокнаде могу добити хроничан стрес и заборављене амбиције.
Да не би било нејасно, решење проблема не лежи у прецизно подељеним обавезама, па да сваком партнеру допадне идеална половина. Таква идеја само је шармантна сањарија девојчица у пубертету. А оне сањају принца на белом коњу. Пошто је осавремењени крај ове бајке да у стварности уместо принца добијамо остатак јахачког пара веома отужан и малициозан, ваљало би видети о чему се заправо ради.
Чини нам се да велики део проблема долази из акутног подразумевања кућних послова. Одржавање хигијене, набавка и исхрана породице као најкрупнији делови слагалице су делатности које се подразумевају – то је парадигма српског културолошког обрасца, која рађа два проблемска поља. Један је зашто се читав низ активности, важних за живот појединца и заједнице подразумева као да се раде сами од себе. Други ниво проблема лежи у питању због чега се исти трпа у корпу са налепницом женски посао?
Теоријски, сваки посао који започнемо можемо и завршити.
Огољени поглед на феноменологију домаћинства, међутим, пружа следеће – бесконачни круг прања, пеглања, рибања и чишћења, кувања, скидања температуре, храњења, одвођења и довођења из вртића и паркића. Узнемирујући circulus vitiosus свакодневног посла чији је фундамент невидљивост.
Последица његове невидљивости је немерљивост вредности обављеног посла, тако да се он у финалу не поима као прави рад. Пошто таква делатност нема новчано изражену вредност, она је по себи, у савременом свету економски профилисаном, невидљив и зато непостојећи. Да ли би можда свака жена у Србији требало да пар дана ради у туђем домаћинству, да буде плаћена за те послове, да онда тим новцем плати другу жену која би сређивала њен дом, како би остатак породице схватио да тај рад и те како кошта (идеја да би мушкарац радио те послове за новац чак ни ауторки текста није пала на памет!!).
Колико је жена у Србији од партнера чуло бар једном следеће: „Упалио сам ти машину за веш.“ У свету није познат случај да за уређаје беле технике постоје саобраћајне дозволе на женско лично име а да мушко чељаде само у специјалним условима узима овлашћење за употребу истих. Свака родитељка спознала је истину да деца хитна питања углавном имају ако се мама маши за телефон, компјутер, новине или књигу. Кад обавља кућне послове мама је у стању да комуницира, док речене работе окрећу њену пажњу у непознатом правцу а нису ни плодотворне – из читања и разговора не произлази никаква видљива вредност – испричана прича, зготовљено јело или испеглан веш.
Неко је рекао да су жене физиолошки створене да трпе континуиране напоре ниског интензитета, док су мушкарци програмирани на секвенцијалне, кратке подухвате високог интензитета. Речено на српском, оне су у стању да изнесу трудноћу док мушко лако упрти фрижидер. Свакако да у физиологији и анатомији има истине, али није најјасније како су чишћење, кување и пеглање постали део генетског поклон пакета. Тако се ово друштво, слично многим аспектима, па и у домену мушко – женских односа, налази на линији стереотипа о Балкану као негативу цивилизације – тачно тамо где на сцену ступа фраза између Истока и Запада. Поремећај подгрејава то што највећи број овдашњих жена уласком у заједницу аутоматски преузима гомилу кућних послова, не промисливши зашто то чини.
У избору да се искључиво буде мајка и домаћица ништа није нелогично ни недостојно. Свестан избор такве животне улоге чини ону која бира оствареном и срећном особом. Али наметање вредносног система у сфери домаће радиности свакој жени. доказ је колико Србија живи у култури лажи. Немали допринос одржавању таквог стања дају саме жене. Еманципација је у многим случајевима празно слово на папиру. Жене често вреднују другу поред себе на скали кућно – домаћичког инструментарија, показујући колико су стереотипије усвојене у примарној породици јаке и како неумитно испливавају изнад идеје равноправности.
У овом делу света нити смо потлачене нити смо угњетене. Ми смо, ништа мање од мушког дела популације, културолошки неписмене и неспособне да направимо социолошки квантни скок који је неопходан ако хоћему промену у начину на који конструишемо свакодневицу. Један део проблема мора се решавати кроз државне органе, законску регулативу и сензибилацију апарата за проблеме родне равноправности. Све то подразумева претходну ефикасност система у целини, што у Србији није случај, тако да су и питања породичног насиља, алиментације или мобинга питања дубоких културолошких промена које чекамо.
Други део проблема тиче се личног ангажмана у сфери свакодневне личне праксе, а то је ствар одлуке. Да ли ћемо изаћи из подразумевајућих конотација када је у питању кућа или васпитавање деце питање је избора. Прави, социолошки ефекат личне акције на плану женских питања и проблема може се постићи само другачијим васпитавањем синова и новим системом вредности у приватном животу, унутар којег би као децу требало третирати само сопствени пород.
Жене у Србији често партнерима титрају као малолетној деци. Природно је да сваком прија појачана пажња, али у малим дозама и посебним приликама. Преузимање мајчинског модела понашања као парадигме у односу са партнером склизак је терен ка хроничној депресији због фактора подразумевања. А пошто Симон Бовоар каже да се „жена не рађа као жена, већ то постаје“, онда је лична битка сваке жене у избору улоге коју игра у одређеној ситуацији и у својим односима са светом. Проблем не лежи у томе да је нека улога мање важна. Ствар је у томе да се стекне увид зашто, због чега и ради којих личних потреба, ограничења и емоција нешто радимо. Степен женских слобода и права остварених у последњих век и по импресиван је, али замка на коју се већина овдашњег света, а посебно женског, најчешће пеца јесте социолошки оквир у којем се у Србији живи.
Еманципација жена извршила је дубоке социјалне промене унутар европског културног хоризонта, код нас додатно појачана равноправношћу полова у периоду социјализма. Померање које се није паралелно догодило, а историјска нужност је наметала захтев за њим, јесте нова друштвена клима која би пратила промене на плану свакодневног и приватног. И ако је тачна пословица са почетка ових бележака, онда би нас личне историје наших мајки и сопствене требало нечему да науче, а ако неко и даље жене назива нежнијим полом, не би било згорег да још једном размисли о правилној употреби српског језика.
Текст је објављен у дневном листу Данас, 8. јула 2011. године.
