умам нешто ових дана колико сам постала, што би моја баба рекла, секантна. Ко не разуме, нек потражи у речнику старина. Без жеље и намере, мој мозак повремено одбије послушност, па сам лута где му падне на памет. Размишљам о томе колико смо сваким даном све више омеђени, ограничени, лимитирани на туђу меру ствари.
Детаљније...екада су људи пили зједно кафу. Кафа је била алхемијско чвориште живота – пријатељски гест, другарски проведено време, заједнички тренутак, ритуал, друштвени догађај, повод за пословну сарадњу – речју ужитак.
Детаљније...вакако сте бар једном у животу учествовали, макар као пасивни учесник са канабета а испред малог екрана ТВ пријемника, у неком квизу знања. Ако сте мој исписник, онда сте се као дете сигурно неформално образовали уз Квискотеку четвртком у 9 и Оливера Млакара који вас је, ако сте од те феле, трајно заразиo потребом за менталним гимнастичким разгибавањима.
Детаљније...