екада су људи пили зједно кафу. Кафа је била алхемијско чвориште живота – пријатељски гест, другарски проведено време, заједнички тренутак, ритуал, друштвени догађај, повод за пословну сарадњу – речју ужитак.
Одвијао се свакодневно, па и више пута у току дана са истим или различитим људима. Комшијске кафе биле су неизоставне. Водило се рачуна ко је када позиван на кафу и увек се размишљало и о другима, када се пристави џезва. Солерска кафа никад није бил у моди. То је друштвена активност коју су поштовали сви и на сваком месту. Чак се и младим девојкама говорило Сад можеш да се удаш, када би научиле да припремају, кувају, узваре, послуже добру, стару, црну кафу. Били су ту и доласци гостију, па јутарња кафа, кратка црна, па олајкуша, згубиданка, па поподневна раздрмуша, па ноћна побацуша, па сиктеруша и многе друге.
Давали смо им имена и тепали им као пријатељицама. Кафа је била култни ритуал уз коју се причало, оговарало, патило и плакало, или радовало. Она се носила у посете, после успешног лечења, на свадбе, славе и сахране. На путовања се носила у термосу, пила у паузама пута, или чим се стигне на одредиште. Била је симбол окупљања. Кафа је просто била део идентитета. Сви су је волели и пили. Није се могао замислити почетак дана на послу без мале црне. Па чак су и деца волела да умоче прстић у талог звани соц, сац или тоз, зависно од краја.
Почетком осамдесетих догодила се страшна трагедија – није било кафе у продаји. Сви смо се довијали на различите начине. Доносили су нам из Мађарске и Италије, куповали смо од шверцера, добијали поштом од рођака из иностранства или куповали на мору, где због страних туриста није смело да буде рестрикције, па смо довлачили огромне количине свим рођацима и пријатељима. Сећам се 1982. године, док је и даље трајала несташица, ми студенти спремали смо испите и били у катастрофалном положају, јер није било кафе да се купи, а сваки се испит припремао уз галоне кафе. Тада би отишли у кафану Код Тозе Грка(многи ће знати о чему причам ) и купили 2-3 кашичице кафе, а добри конобар нам је сипао 5 кашика у бели паирни салветић, па смо трчали кући пазећи да не упропастимо то благо и као наркомани у кризи одмах кували кафу.
Такав нектар пио се полако и дуго густирао, а осећај среће и радости био је неописив. Ако је има мало, делила се са другима. Постојала је и крилатица Дај један срк. Из тог периода, многи од нас са пола века иза себе, чувају море неизбрисивих успомена. Кафа из кафанске шољице беле са тегет обрубом, плехана пиксла искривљена и офуцана на каро столњаку пуном флека и рупа, а око стола за четворо по нас десеторо, веселих, раздраганих, насмејаних и срећних. Заједно смо проживљавали једну младост, имање и немање, жеље, снове и надања била су нам заједничка. Било је важно да се дружимо у бескрај, са будемо и постојимо. Чинило нам се да нас чека светла будућност уз шољицу кафе. У моди је било и окретање шољице и бајање у соцу. Бајаги се читала будућност и лепо доконало.Сви су знали да је то измишљотина, али су пристајали на ову врсту забаве.
Касније је ушла у моду наопака медицина. Једно време, због несташице меса убеђивали су нас да је соја најважнија намирница и да је треба јести стално. И неки су стварно насели на причу. Није било ни уља ни прашка за веш, ни бензина, па су нам делили бонове и објашњавали нам да маст није тако лоша, да користимо домаћи сапун који је свакако здравији, да возимо бицикл или идемо пешице. Били су уведени пар-непар дани за вожњу аутомобила. Разне су нам глупости потурали као научна сазнања, а ми смо се сналазили уз помоћ пријатеља и делили све. Уместо кафе продавала се нека цигура, наут или нека друга млевена шпеција, а ми смо и то гутали у чежњи за правом кафом.
Тек, деведесете су донеле нове трендове. Онда није било ничега, а сви су имали све. Опет се уз кафу водила политика, шапутале се тајне, пролазили љубавни састанци, испраћало и дочекивало. Још увек је вределе реченице Видимо се на кафи, Да стуримо једну с ногу, Може ли једна мала црна да прође?, После кафане идемо на „зорњачу“, Донео нам је конобар сиктерушу и слично. И поред тешких и смутних времена, људи су пили кафу и дружили се. То време донело је себичност у наше животе. Ретко је ко хтео да се одрекне петог литра млека, да би неко добио бар литар. Људи су се мењали, постајали егоистични, себични, алави. Кафа се пила само са бираним људима.
Од великих шоља прешло се на шољице, јер су тако препоручивали белосветски стручњаци и наши плагијатори и репетитори. Што смо се више приближавали новом веку, било је све мање заједничких кафа и дружења. Почеле су на велика врата да улазе у моду филтер кафе и нес али не кафа него нека бела смућкалица која личи на све, само не на кафу. На исти начин развијало се и дружење. Опет по моди новокомпонованих стручњака започела је ера чаја и очаја. Све се више пио чај, али не домаћи већ неки са звучном, егзотичним именом и познатом фирмом и још звучнијом ценом. Топла вода са окупаном папирном кесицом постала је нова алхемијска текућина.
Уз њу је на велика врата ушло и цеђено воће. Ура, живео здрав живот, или тачније здрава смрт. Важно је бити здрав кад умреш па ће твоји наследнници моћи без блама да одговоре на питање од чега си умро – од смрти. Све више до јуче здрвих људи почело је да обољева од свега и свачега. Што се више пропагирао здрав живот, пасење траве, престанак конзумирања меса свих врста и боја, шећера, соли, брашна, гриза, паленте, кајмака и свега другог из нашег генетског кода људи су постајали болеснији. Почели су да болују од самоће и отуђења. Почеле су препоруке за разне травке и бобице које су морале бити из Амазоније, Сибира, са Гренланда и из Северне Африке, (не баш често Азије иако они најдуже живе), али свакако не нека лекарија из Ивањице, Кладова, са Ртња или Златара.
Сви се хране здраво, иду у теретане, на фитнес, у сауне и соларијуме,на разне бикове (аеробик, аквабик, …) једу травке и рибу и ако од Христа на овамо у својој генској шифри немају ензиме за варење рибе , као ни за варење гравиоле, ананаса, куркуме, бруснице, лана, ароније и других егзотичних ствари, али мода је мода. Док испуне све захтеве модерне тржишне медицине и фармације, логично је да немају времена за дружење и кафу. Зато је логично и да су постали отуђени и усамљени као рт у мору. Тако сами и загледани у преносива сокоћала у која буље стално, са илузијом да су у контакту, док држе своје мобилне љубимце на загрејаним љубичастим ушима, све су усамљенији и болеснији.
Нико их заправо не гледа, а човек 70% информација добија путем вида, а од оних 10% што сазнаје путем слуха барем пола мора да баци у воду. И тако сви нешто отварају уста к’о риба на сувом и причају неком тамо далеком ко у том тренутку вози, црта, сече нокте, чачка уши или седи на клозетској шољи. Сви у су у контакту, на мрежи и онлајн, на Прозаку, Бенседину и Литијуму. Због здравог живота сви су малокрвни па и нека ретка заједничка кафа, ако се и деси, дође више к’о трансфузија.
Сад је у моди оооо-чај. И где смо стигли? Погледајте новине и видећете да су хронике црне да црње не могу бити.Много црње од наших кафа. Ови пре нас што су се наливали кафама, нису добијали инфаркте у толикој мери, као данас кад се мала, црна, врућа у белој шољици више не конзумира. О – чај је главно пиће. Чај за измокравање и умокравање, за простату, за материцу и против исте, против кашља, за синусе и косинусе, за подизање и спуштање, најчешће притиска, за дојиље и нероткиње и који све не.
Уместо чаја и очаја, боље се нађите са неким драгим, па на кафу. Дружење и пажња су лек. Не лече чајеви, него лепе речи, вера, љубав, дружење, поверење, несебичност и дељење заједничких тренутака, када неко драго биће бива са вама у контакту, па можете да му видите очи, осмех, говор тела, боју тена, да чујете природни звук његовог гласа и оне фине интонацијске нијaнсе у њему. Кад знате да вас неко стварно посматра и види и чује.
Ја одох на кафу. Хоће ли неко самном?
