вакога дана, већина нас се упире из петних жила да вредно и предано ради и остварује планове дате, наметнуте, захтеване, очекиване, од стране других. Увек смо у дилеми да ли смо довољно радили. Да ли смо све завршили? Да нисмо нешто заборавили или прескочили?
Детаљније...умам нешто ових дана колико сам постала, што би моја баба рекла, секантна. Ко не разуме, нек потражи у речнику старина. Без жеље и намере, мој мозак повремено одбије послушност, па сам лута где му падне на памет. Размишљам о томе колико смо сваким даном све више омеђени, ограничени, лимитирани на туђу меру ствари.
Детаљније...екада су људи пили зједно кафу. Кафа је била алхемијско чвориште живота – пријатељски гест, другарски проведено време, заједнички тренутак, ритуал, друштвени догађај, повод за пословну сарадњу – речју ужитак.
Детаљније...