а телевизији сам гледала неку емисију у којој су поменули да златна рибица има памћење од пар секунди ( и ако не знам како су то успели да утврде). Била сам одушевљена и почела сам да јој завидим. Постала је мој идол. Замислите само ту лепоту, да можете за пар секунди да заборавите све глупости које сте у животу чули, видели и доживели.Тад би вам живот био бајка.
Овако, сећање вам је к`о тврда столица, стало вас притиска, надима и гњави, па вам је непријатно, мучите се и тражите пургатив да се ослободите баласта сећања. Ако сте сакупили импозантну количину година, проблем опстипације сећања и присилних успомена постаје врло сложен и скоро да не постоји тај терапеут који вас може ослободити те количине муља и смањити ваше тегобе. Било би лепо да, на сваких пар дана, човек може да се ресетује и поново подигне програм, јер тада би му читав живот био диван изазов. Овако, сећање се к`о лопов ушуња у ваш мозак и вршља, ровари, премеће, растура савршени ред вашег живота.
Златну рибицу боли уво што се вековима врти у круг по акваријуму. Сваки пут се изнова изненади и одушеви кад дође до неког дела свог раскошног стакленог дворца и буде радосна, јер помисли да је на далеком путовању у неком егзотичном рају. Сваки пут импресионирано погледа у увек исту/нову биљку на дну своје лагуне и скоро да се заљуби у њу, али одмах пуна ентузијазма настави да плива даље. То је лепота живота. Неподношљива лакоћа постојања. Само живиш и вртиш се у бескрајном кругу несећања. Кажем вам, сећање је прецењено.
Ми хуманоиди, осуђени смо да нас сећање саплиће и спречава да уживамо у новим/старим стварима. Не досежемо степен радости и одушевљења који уздиже и разгаљује, него беснимо и стално смо незадовољни, притиснути старим и офуцаним сећањем. То је збиља терет. Као да вам је неко ампутирао радост. Када би научници бар изумели начин за чишћење мисаоног тока од свих тих токсичних успомена, сви би били срећни. Могли би да се изненађујемо, радујемо, ишчекујемо. Сваки би нам дан нови изазов и ново откриће. Били би радоснији него Колумбо кад је открио нови свет. Осећали би се као у руднику дијаманата, кад наиђете на богату рудну жицу и само се пред ваше ноге просипају тоне и тоне светлуцавих каменчића.То би било богатство о каквом сањају многи.
Ја нисам научник и не могу да откријем временску машину, нити брисач сећања или акцелератор за одвајање среће од туге и слично. Могу да вам препоручим иригатор за испирање мисаоног тока, али не гарантујем успех. Неки погрешно користе алкохол или опијате па уђу у сопствену замку, јер добију још и лажно сећање, па постаје још горе. Та виртуелна сећања само вас још више залуђују и кад се пробудите из обамрлости бивате још очајнији, јер сте додали још једно оптерећујуће сећање, које вас нагони на ново бекство у зону сумрака.
Златна рибица је мој идол. Она чак не сања ни да постане сирена. Савршена лепота немишљења и несећања чини је тако лепом и достојанственом. И, што је још важније, пожељном. Како ствари стоје, ја ћу до краја живота остати сом, или у најбољем случају клен. То, што се понекад светлуцам нису моје златне крљушти, већ сам озрачена од сећања и постајем флуоресцентна од обиља боја.Ускоро ћу бити к`о светлећа реклама. Ја се вртим по свом стакленом акваријуму, али шизим што је све исто. Моју биљку бих најрадије почупала или појела као салату, јер ми се смучила.Све је већ добро знам и познајем, и фрустрирам се једноличношћу. А, кад бих само мало заборавила, како би било лепо.Имала бих наду, очекивање, радост авантуре и изазов нових искустава.
Знате шта, одох у акваријум. Можда је квака у округлом акваријуму. Можда да пробам у некој цистрени. Ко зна? Можда је одговор сасвим једноставан.
