ијалити шоу је наша стварност. По речима психолога Предрага Курчубића из Ипсос Стратеџик Маркетинга, грађани Србије проводе испред ТВ екрана дневно у просеку око пет часова, за сат дуже од осталих европских народа, при чему значајан део отпада на ријалити емисије којима су канали преплављени.
У прошлогодишњој студији Културне праксе грађана Србије аутори Предраг Цветичанин и Маријана Миланков тврде да је гледање ријалитија на релативно ниском нивоу по тврдњама испитаника али, како кажу, „с обзиром да је познато да то спада у социјално непожељне одговоре, тај податак треба узети с опрезом“. Како год било, од 48 сати свадба на национаној телевизији, преко егзотичног Survivor-a на Првој, Фарме, Двора, Мењам жену, Парова, па до најновије Шатре, у којој се улази у домове маргинализованих Рома – наша је телевизијска свакодневица испуњена празнином какофоничних шарених слика које посматрамо у тишини нашег екраном успаваног ума.
Homo sapiens има урођену потребу да посматра животе других. Као друштвено и политичко биће које живи у заједници, човек је упућен на друге, да са њима ступа у односе, што неминовно за последицу као културну праксу има гледање и процењивањe Другог. Принципијелно то не мора бити лоша ствар.
Проблем настаје у избору начина на који се то чини. Телевизијска слика Другог која се пласира у ријалитије одводи процес посматрања Другог у апсурд који сам термин огољује до његове суштине у ком је презентација много више шоу него што је реaлна. Банализација туђег постојања каква се спровoди у жанру ТВ ријалитија дугорочно је културолошки и социолошки опасна, пошто, кроз бесконачно понављање медијске слике, одређене моделе раније неприхватљивог понашања и мишљења успоставља као нове парадигме.
Да је гледање у другог могуће упаковати у другачији формат који гарантује квалитетан програм, доказ је америчка радио емисија This American Life (TAL). То је једночасовни програм који се већ пуних шеснаест година емитује у САД, прво из Чикага, а од 2007. из Њујорка. Сваког петка близу три милиона Американаца слуша водитеља Ајру Гласа у својеврсном путовању кроз животе других. Емисију (ре)емитује више од 500 радио-станица у Сједињеним Државама, док близу 700 000 људи током недеље скида аудио запис са интернет странице емисије. Захваљујући емисији, Ајра Глас је постао најутицајнија радијска личност у Америци, у мери у којој то није ни један радио водитељ. Заслужан је за раст општег интересовања за добар storyteling и настанак неколико сличних радијских серијала ( Snap Judgment, The State We’re In, The Moth Radio Hour).
Ајра Глас присутан је на радију већ тридесет година. Још као веома млад почео је да ради у Вашингтону, у централи Националног радија (National Public Radio’s headquarters). Био је репортер у неколико емисија, попут Morning Edition, All Thigs Considered и Talk of the Nation. Године 1995. Фондација МекАртур је понудила Јавном радију Чикага (Chicago Public Radio) суму од 150 000 долара за продукцију нове емисије која би укључила чикашке писце и уметнике. Тако је настао This American Life, као специфична радијска форма која на један другачији начин прича причу о Америци, Американцима и америчкој култури.
Жанр којим се Глас служи дисперзиван је и широк. Могао би се уопштено подвести под кратке радио записе, али је суштина да су то приповести из живота о животу. Већина предлога представљају биографске приче обичних људи, мада има и исечака из литературе, есеја и драмских текстова. Форма је увек иста: свака емисија има једну тему која се посматра из различитих углова, а прилози се обликују као документарци, есеји или интервјуи уз одговарајућу музичку подлогу.
Распон тема који су одређене у новембру 1995, када је први пут емитована емисија, па до прошлонедељне, 463. по реду, Mortal Vs. Venial, просто је запањујућ. У интимним исповестима о мајчином злостављању, фиксација о сопственој смрти, оговарања међу пријатељима, деци замењеној у породилишту или о постављању Хамлета у затвору са максималним обезбеђењем (што је само кап у мору тема), ова емисија и њен водитељ покушавају и, веома често, успевају, да оголе особе до сржи, у исто време дотакну божанску искру у њој, која је човеком и чини. Због тога је након слушања ових прича, немогуће осетити се запрљано и расположено за туширање, што након Мењам жену, Фарми и осталих реланих (сиц!) програма може бити случај.
Контроверзна популарност овог програма лежи у чињеници да једна радио емисија у доба интернета и глобанлих ТВ мрежа траје шеснаест година и има толико слушаности. Иако тај број слушалаца не представља велики проценат укупне америчке популације, помисао да читав један Београд слуша петком исту емисију довољна је за неверицу. Имали смо некада давно Душка Радовића и Београде добро јутро, али у потрази за нашим изгубљеним временом само ћемо се још лошије осећати.
Тајна успеха Ајре Гласа једноствна је, а у исто време бескрајно тешка вештина: умеће приповедања и налажења приче која ће бити занимљива другима. Испричати добру причу далеко је више од вештине говора и вербалне артикулације одређеног садржаја. Отац наше писмености, Вук Караџић, није имао проблем да пронађе народне песме, приче и кратке форме. Највећа мука и трагање била је за добрим приповедачем који ће песму или припотеку знати да исприча. Због тога је и данас само неколико имена Вукових певача сачувано у културној историји. У непрепричљивом и, из упутстава несавладивом, умећу причања, Ајра Глас је од обичних, малих животних записа створио велике приче, које креирају специфичну приповедну медијку форму која приче о животу претвара у уметност.
Емисија Овај живот амерички је уметношћу причања приче испунила сва три захтева који се постављају пред масовне медије: да буде информативни, едукативни и забавни. Када би исту скалу применили на овдашњи медијски простор, тешко да би много тога пронашли што би прошло сва три теста. Један од разлога таквом резултату управо је неумеће причања.
Текст је објављен у часопису Линк, бр.99, јуна 2012. године