о неких година сматрала сам да је судбина одговорна за мене. Обраћала сам јој се, као живом бићу, љутила се на њу и свађала се са њом као да је то нешто најнормалније. Фаталистички сам јој се предавала и очекивала од ње да разреши све моје дилеме и проблеме. Готово богобојажљиво сам веровала у фатум.
Моје неискуство и незрелост утицали су на моје одлуке и изборе. Био је то недостатак суочавања, неискуство, отпор сазревању и неповерење према личном мишљењу. Сада знам, ја сам одговорна за своју судбину. Ја је, на неки волшебан начин, бирам и кројим и то је сасвим у реду, ако имам о томе свест. Свесност је оно што нас одваја од човеколиких мајмуна, примата и других ближих и даљих нам натурених рођака у еволуцијском развоју, мада и они сигурно имају неку, себи својствену свест, коју им ми уредно спочитавамо.
Овај текст је писан претенциозно. Имала сам вишка времена и два нерва приде, па сам узела да елаборирам неке дневно-филозофске теме. Препоручујем свима који су заузети собом (и предсобљем, а нарочито тоалетом), да не губе време на читање овог лаког штива. Нека се слободно баве Сидни Шелдоном, дневном политиком, фармама разних врста или неким историјским писцем каквих је данас, на сву срећу већине, веома много.
Ово је једна досадна исповест обичне, незанимљиве жене, која чак нема ни амбицију да промени нешто у животу као социолошкој категорији. Ово није бестселер. Можда је бест-целер, или бест-празилук културне декаденције и изопачених схватања свега што нас окружује. Дала сам себи за право да пишем, јер то ми је уставом загарантовано право, право на слободу мисли и изражавања, па ми мисли сад шеврдају и лутају, шврљају и врлудају, као пијани неандерталац (са свешћу, молим лепо).
Свет посматрам широм отворених ноздрва и, могу вам рећи, овде нешто гадно смрди. Смрди на трулеж идеја, морала, смислености, креативности и самосвојности. Кад кажем, овде, не мислим на локалу, у нашем микро свету, већ шире, на овој некада плавој планети, а сада све више плавој гробници. Гробље идеала, идеја, љубави, нада, илузија, ради пуном паром, а гробари свих људских вредности задовољно трљају руке. Још једину наду полажем у она племена у Амазонији, до којих није доспео ни један самозвани западни истраживач. Чим неко доспе до њих, одмах замисли како би требало да им измени живот и понуди благодети савремене и врло напредне-нападне(?!) цивилизације, што моментално доводи до лаганог изумирања горепоменутих трибалних култура.
Толико о нади, канда је тешко болесна. Сви који су изгубили традицију и своје јаство, постали су безлични клонови, досадни, стереотипни и банални, јер плагијат, без обзира што претендује да постане оригинал, то никада не успева. Не иде од бабе девојка. Моје посматрање света ноздрвама није цинизам, већ архетипско наслеђе из прадавних времена, записано у мом малом мозгу. Ако не верујете, досетите се да је сада у моди аромотерапија. Сетите се како реагујете на поједине мирисе. Неки вас магично привлаче, а од неких повраћате жуч. Уопште узевши, нешто више верујем свом малом мозгу и доњим (скривеним и покривеним) слојевима мозгића, него малим сивим ћелијама, бар у социјалном животу. Мој мали мозак и даље крије емоције, оно што нас разликује од камена и блата. У малом мозгу смештена је наша егзистенција, у великом обитава сујета.
Наш велики и сто нијанси сиви, наборани, смежурани и уображени велики мозак забављен је високоумним делатностима, попут читања новина, гледања ТВ-а и расправе о дневно-политичким темама. Он је декадентан, самољубив, моћан и похлепан. Жели да му се дивимо и негујемо, да га хранимо лаком храном и мајчински пустимо да ужива и зовемо га Ђоле, Ђока, још јендом потврђујући стару латинску да nomen est omen. И то не би био никакав проблем да га ми свакодневно не хранимо помијама трулих идеја, бизарних жеља, суморних прогноза и катастрофичних предвиђања. У том галиматијасу свакавих небулоза, он се понаша као да је јео бунике, па нас вара и лаже како би опстао.
Омиљени спорт оргромног броја медија, од ТВ емисија до интернет портала своди се на прекомерно засипање саветима и нформацијама типа: шта је за вас здраво а шта не, како морате бити умерени у уносу калорија, да морате да се бавите спортом, да постоје четр’ беле смрти и многе друге паметне савете за ваш опстанак и што квалитетнији живот. А скоро нико да наглас проговори и каже да је највећа бела, роза, жута и ина смрт неразмишљање, интелектуални пост, уношење затрованих и генетски модификованих мисли, покварених идеја, трулих фантазија и буђавих одлука које трују ваш организам горе од цијанида.
То се не говори, јер мозак је невидљив, што би данас рекли, није транспарентан. Тешко је доступан, до њега нема утабане стазе, скривен је и поплашено повучен из живота. Да простите, крије се к`о сифилис у своје време, готово да га се људи данашњи стиде к`о да је не, дај Боже, сида илити нека још страшнија караконџула.
Ако неко много чита, учи, труди се да нахрани свој мозак да буде леп, румен и задригао, рећи ће се да је као наркоман, навучен на књигу. Није то комплимент, нити је сажаљење, већ пежоратив који се лепи мислећима к’о таксена марка. Е сад, историја нам каже да су мислећи и слободоумни горели на ломачи. Никада свет није имао слуха ни воље да се суочи са добрим идејама и смелим визијама. Увек се понашао по принципу „ово што ја форсирам, можда не ваља, али ми је познато, а од познатог се мање плашим“. Цивилизацијска тековина неумља и безумља толико се укоренила у колективној свести, да се свакога тренутка можемо запитати која ли ће будала да повуче обарач и врати нас заувек у свемир.
Згрожена над том и таквом цивилизацијом у којој је све мање саосећања, логичког мишљења, дубоког промишљања, интелектуалне запитаности и добрих идеја, племенитости и човекољубља, решила сам да променим начин постојања. Пошто је данас у моди све што је транс, у било којој појавној форми транса, ја сам се одлучила да постанем ТРАНСИНТЕЛЕКТУАЛКА.То је једини начин да ме закон штити као различиту, уз реалну опасност да ме прогласе за лудачу, блесачу, будалу или ми залепе многе друге описне, присвојне и градивне придеве српског језика народа и народности.
Право на различитост тековина је савремене демократије, те тако и ја могу да се борим са ветрењачама до миле воље. Тако сам и у могућности и реалној опасности да ме исмевају, омаловажавају, дискредитују, али не и пониште. Е, управо у циљу избегавања поништавања мог постојања ја се одлучујем за трансинтелектуализам, своје лично, мало, кућно лудило. Бирам да мислим својом главом, да кад већ поседујем упутство за коришћење мозга исти и употребим, да гледам широм отвореним астигматзмом захваћеним очима, да грешим на свој начин, да тражим себи сличне залуђенике и усамљенике, јер по мени то је лудост и храброст оних који не пристају да буду униформни, шапилографисани, штанцовани, фотокопирани и клонирани. То је глас вапијућег у пустињи, али и пустиња има својих чари.
Трансинтелектуалка је особа која мисли другачије, сме да користи свој ум, језик, писмо, чува традицију, не стиди се порекла, кува, пере, спрема и задовољна је тиме, воли породицу, иде на свадбе и сахране, смеје се и плаче, задовољна је собом у мери да јој рођена кожа није тесна, спремна да учи даље, да сазнаје и промишља, уме да даје и прима љубав, да саосећа са дугима, да са радошћу помаже, да се дружи, да хоће да подели, да воли људе без обзира на њихову несавршеност, да уме да опрости, али добро памти и не заборавља, пацифиста је по вокацији али критичар по опредељењу.
Сигурна сам да у тишини своје собе, вешто скривени од свакодневице бувље пијаце таштине, притајени, прогоњени од некултуре, површности, глупости и бизарности сваке врсте и уморни од тражења, живе људи слични мени, који желе да живе свој виртуелни и идеализовани свет. То што пишем о женама не значи да желим да дискриминишем мушки род, него су они видљивији, боље позиционирани, више слушани него жене. Ако желе и имају храбрости, и они могу бити трансинтелектуалци, биће нам драго да докажу да имају оно што им се обично непроверено приписује.
Знам да вас је много скривених на маргинама живота, готово помирени са животарењем, склоњени од свакодневних јадиковки, померени у страну, камелеонски скривени, усавршавајући мимикрију и чекајући метаморфозу разума. Знате шта, идем да оњушим атмосферу, да видим да ли се данас исплати промолити нос.
Сва срећа да су ми синуси под хроничном упалом.
