а Србе се често каже да су традиционалисти и томе се не би могло много тога замерити. Наш традиционализам огледа се у готово сваком сегменту социјалне интеракције, али је конотација у коју се ова појава ставља веома често проблематична, па чак и пежоративна.
Он се ставља насупрот прогресивним идејама и схватањима концепта времена у коме живимо.
Те старе матрице промишљања, у новом односу снага, представљају за многе повратак на ниже нивое функционисања, који их се онда лако одричу, без дубљег промишљања о правој суштини њихових вредности и значаја. Традиционализам се често готово потпуно изједначава са нечим примитивним, заосталим, атавистичким, са наслеђем необразованих категорија становништва, наше примитивне заједнице, док се истовремено пренебрегава колективно искуство у опстојавању и трајању.
Нове форме друштвене организације, које по себи нису ни добре ни лоше, а историјски нису ни проверене ни доказане, имају тенденцију брисања одређених видова животне организације појединаца и група и веома су темељне у проналажењу теза које доказују анахроност ранијих схватања. Стога се појединци и групе данас осећају збуњени и несигурни у себе, постајући зависни од процене и признавања других, нарочито оних којима су сами приписали одређене позитивне особине, или их некритички доживели као успешне и значајне.
У току свог развоја свака јединка пролази кроз различите фазе, од којих су неке карактеристичне за већину људи, неке су значајне само за одређене заједнице, а поједине се односе на породичне вредносне ставове, обележавајући начин живота само одређених, мањих група. На све ове појаве велики утицај има колективно памћење, али и оно што би Јунг назвао пут индивидуације. Растући и развијајући се под тим утицајима, свака јединка ипак уноси и неке посебности, као одраз сопственог бића и начина промишљања појава и односа. Из тог разлога, може се закључити да људи имају велики број сличних, али такође и велики број различитих особина, како на индивидуалном плану, тако и у смислу већих друштвених група (народа, нација, племена, каста и сл.).
Својим доласком на свет, у одређеном окружењу, ми смо предодређени за неке унапред дефинисасне друштвене концепте и ставове, који нам се спонтано намећу кроз одрастање и васпитање. То никако не значи да смо приморани да заувек останемо верни тим начинима размишљања и делања, али сигурно значи да ће то бити темељи и клице наших односа и начина гледања на наше личне односе са другима, као и на све процесе кроз које ћемо током живота пролазити.
Посматрајући Србе као народ, кроз призму историјског одрастања и трајања, могло би се рећи да поседују веома значајну дозу традиционализма, који се провлачи кроз вишевековно постојање нашег народа на овим, али и другим просторима, за које се још увек не може са сигурношћу тврдити да су били наша прапостојбина. Ако се осврнемо на недавне историјске догађаје (под чим подразумевам последњу деценију прошлог века), могло би да се констатује да је српско колективно памћење пребогато догађајима у којима су мудрост, храброст, виспреност, снага и жеља да се опстане долазили до изражаја и превише пута (што их је довело готово до границе истребљења).
Посматрајући ратове као негативан социолошки феномен, у њима се борба за голу егзистенцију и физичко преживљавање, ставља у први план и свакако је најбитнија карактеристика коју појединац осећа у себи. У ситуацији сталног страха и неизвесности, чула се изоштравају па свака јединка, са својим личним капацитетима знања, умења и вештина, проналази за себе најбоље путеве опстанка и преживљавања. Ако се тада у први план поставља лични интерес, сведоци смо да један број људи ставља у исту раван свој животни опстанак са друштвеном добробити, те се добровољно ставља у позицију потенцијалне жртве, не штитећи себе, већ се излажући граничним изазовима зарад опстанка већег броја јединки.
Сви ратови и сукоби кроз које је српски национ без своје жеље увлачен, били су најбоља провера успешног архетипа борца и страдалника коју је овај народ гајио у свом колективном сећању и који га је водио до крајње победе и опстанка. Ослоњени на традицију, веровање, културу, језик и фолклор наши очеви-ратници даровали су нам право на живот. И никада наше битке нису биле спорне, већ наше победе у којима смо готово увек постајали губитници.
Мишљења сам да је у овом случају традиционализам, заснован на епици и вербално-историјској традицији јунаштва и непокора, одиграо веома значајну улогу у очувању нашег националног бића. Добровољност акције свакако доказује архетипски начин размишљања, у коме се не пристаје на све компромисе и у коме су неке традиционалне слободе стављене изнад живота. Ове особине могле би се приписати великој већини припадника нашег народа. Та особина да можда не знамо шта хоћемо, али добро знамо шта нећемо, као и упорност, или чак тврдоглавост веровања у живот, проистиче из традиције народа који је одлучио да опстане, противно другим одлукама.
Не желећи да глорификујем свој народ, нити да га директно поредим са било којим другим, али такође и без жеље да савијем кичму, склона сам да проценим да је за нас део особина које нам се спочитавају као лоше, заправо лековит и спасоносан у смислу опстанка и преживљавања у свим историјским тренуцима. Ако посматрамо изузетно дуг период (који се претерано означава као петсто година, а сада се манипулише цифрама од триста и нешто), наше окупираности од стране Отоманског царства, може се закључити, да је велика већина становништва остала верна својој традицији, вери, језику и обичајима и у веома неповољним условима, не одуставши од своје културолошке матрице. Један део наших предака није имао ту врсту храбрости или веровања и то се може разумети, јер немају сви људи једнаке капацитете трпљења, храбрости, вере, пожртвованости нити усмерења, али је онај део популације који је остао веран себи ипак био значајно бројнији. Последице тог избора и данас су видљиве, пре свега на нашој (мало)бројности, али је у распону времена опстанак био осигуран, те још увек трајемо.
И двадесети век показао нам је на који је начин традиција уткана у нашу генетику, те су генерације освешћених појединаца које су себе сматрале модерним грађанима света, са лакоћом ушле у дубину свог бића и вратиле се традиционалним вредностима. Наше добровољно, или макар вољно, жртвовање за шире интересе и бољитку многих Других, нажалост није имало за последицу наш бољи положај, али је свакако, макар и скривено, допринело поштовању, али и самопоштовању нас као народа. Покушај одрицања и минимизирања реалних постигнућа, стечених преко наших традиционалних вредности, јалова је игра оних који себе нису успели да пронађу, упркос бројности и моћи. Српско мирење са фатумом и готово сујеверно прихватање свих судбинских изазова, највише кошта нас, али није еквивалентно нашем реалном значају (без намере да се претерује у добром или лошем смислу).
Традиционализам се код нас огледа у свим сегментима живота. Очување језика, писма, животног стила, културе и обичаја, фолклора, свакако је веома важно за опстанак наше специфичности и разлике, посебно у светлу свеопште тенденције наглашавања значаја различитости, као богатства у смислу светске културне баштине. И свести. Одрицањем од сопствене посебности, неминовно се долази до конфузије идентитета, кроз који колективитет постаје збуњен и недоречен, осујећен у својој аутентичности и, изнад свега, незанимљив, јер управо нијансне разлике представљају богатство и изазивају пажњу, јер су печат непоновљивог постојања и значаја. Одрицање од сопствене традиције доводи до дискрепанце идентитета и социо-културолошке, и, у крајњем исходу, политичке реалности. Остајући у неком виртуелном простору као апатрид сопствене душе и постојања, таква заједница осуђена је на друштено-политичку маргину.
То свакако не значи да се упорно и некритички треба држати запљувавања тек рођених беба (да их не ухвати фирцигер), бајања, врачања и саливања олова, али значи да на пример Слава као део нашег културног бића, наш језик у чистој и непатвореној форми и наше писмо треба неговати као чуваре наше суштине, нашег духа и препознатљивог трајања које нас вековно није издало већ довело до савремене цивилизације, ма шта ко под тим мислио и разумео.Некритичко помодарство, стид и срам који се односи на личне корене, покушај прикривања порекла, нелагода везана за простор са кога долазимо и читав низ других манифестних реакција које су данас веома видљиве (и врло потенциране од стране духовно млађих), заправо су само наставак страха оних наших предака који су се одрицали себе и нису имали личне храбрости да буду оно што јесу, већ само копија оних који су им повлађивали, тапшали их по рамену, користили за личне интересе.
Ближе се Славе. У њима учествују сви. И они који су свечари и они који су гости. Многи немају храбрости, па налазе оправдање да иду у госте да не би увредили домаћине, а не из личних уверења.
Не брините, драги моји. Неће се домаћини љутити ако им на Славу не дођу они који не препознају и не разумеју ни саме себе. Будите опуштени и слободно потражите своје јато према личном нахођењу. Можда се једном и вратите, а они склони традицији свакако ће вам опростити, ако не будете срећни на свом путу нове иницијације. Само, немојте нас који идемо неким старим стазама називати примитивним, необразованим, заосталим, прегаженим временом и слично, јер, верујте ми, ми тачно знамо ко смо, шта смо, где смо и зашто смо, а знамо и куда идемо. Напросто, то је наш избор и наша одлука.
Ако вам буде тешко, ако се заморите, изгубите у лавиринту непознатих, туђих живљења, ако се преплашите и одлучите да одустанете, не брините, ми смо и даље ту. Васпитани смо да угостимо путника намерника и да му пружимо уточиште од недаћа, да га утешимо и нахранимо, спасемо и заштитимо. Можда је то и погрешно у данашње време, али шта да се ради – то је традиција.
