аправити прилог о позоришној представи није нимало лако – у противном би прилога из културе било далеко више у свим медијима. Јединствена непоновљивост представе као уметничког експеримента у једном ограниченом исечку времена, замршена двострукост позоришног дискурса која се огледа у структуралној међузависности драмског текса и свега што позориште као сценска уметност уноси у њега, мењајући га и чинећи изнова новим – све то могу бити ограничавајући елементи који сужавају број потенцијалних позоришних посленика на радију.
Но, ако имате вољу и знате како, великих препрека за ход ка циљу скоро да нема. Наша је културна сцена тако слабо заступљена у радијским прилозима да посла има за свакога ко се усуди да проба. Случај Позоришног магазина Игора Бракуса на радију Б92, пример је успешно примењеног know how принципа на пољу културе. Емисија присутна на радију већ четири месеца спојила је лепо, корисно, информативно, забавано и едукативно у симпатичан поклон-пакет на крају сваке емисије Бракус од три до пет. Јединствена концепција, специфична област коју покрива и неформалност приступа, условили су да се ова емисија, нимало случајно и без имало претеривања, саморекламира као јединствена емисија о позоришту на нашем простору.Настао на енергији апсолутног ентузијазма, љубави аутора и његових сарадника према театру, овај колаж програм представља отварање новог медијског хоризонта за домаћу културну сцену. Основна идеја пројекта је промоција позоришне представе као битног културног догађаја, односно популаризације одласка у театар као једног вида подизања личног нивоа културе и образовања.
Две специфичности дефинишу Позоришни магазин као нову форму радијске емисије из културе. Прва и најважнија јесте пионирски пројекат обједињавања читаве позоришне сцене у Србији у јединствен садржај, интресантан за најширу позоришну публику, без обзира на њено регионално гравитирање ка одређеном локалном театру. Емисија покушава да превазиђе београдски синдром центра свих дешавања, отварајући врата локалних позоришта широком аудиторијуму из других градова. Поред локалних позоришта сарађује се и са домовима културе и студенским центрима са локала, односно са сваком установом која има сопствену продукцију или се у њој изводе драмски комади. Кумулативни приступ позоришној сцени Србије произвео је два ефекта. Довео је до усложњавања медијског садржаја који ова емисја настоји да покрије, уз истовремено повећање опште информисаности из ове области.
Друга важна особина емисије јесте њена информисаност, њено настојање да представи позориште, његове репертоаре, најзначајније представе, премијере, будуће планове и пројекте. То се чини кроз информативне блокове или кроз разговор са гостима у студију, без покушаја анализе и оцене самих комада. Позоришни магазин није критички настројен, нити има амбиције да буде простор за позоришне критике. По речима самог аутора емисије, свака представа заслужује публику и треба да буде остављена гледаоцу да суди о њој, по мерилима сопственог укуса. Непостојањем критичко-естетског суда избегнута је опасност сужавања публике на мали број професионално оријентисаних слушалаца, што би на ширем плану смањило слушаност Бракуса од три до пет.
Истовремено, емисија је забавна, чак и за оне који не одлазе у позориште. Неформални, сада већ препознатљиви стил Игора Бракуса производи лагану и веселу атмосферу у студију, којој се без ограде приклањају и гости из позоришних трупа који долазе у емисију.Занимљива појединост је и редовно присуство људи из Позоришта на теразијама. Они су сваког четвртка домаћини емисије, чиме се популаризује мјузикл као нестандардна позоришна форма за већину слушалаца, чији је главни представник у Србији управо овај театар. Из свих наведених разлога Позоришни магазин представља двоструко освежење и новину. Позориште као извор културног садржаја добио је своју получасовну емисију пет пута недељно, а радио програм у Србији нову форму емисије из културе. Ни на једном плану није реч о малом, нити безначаном пројекту. Информативно-маркетиншки дискус који Бракусово полазиште у овом озбиљном подухвату носи (ма како он изгледао весео и лагодан на површини), има за последицу извлачење једног вида културе из његове медијске скрајнутости на светлост дана, претварајући га у садржај који свако од нас жели да проба. Још увек не постоје истраживања о порасту посећености позоришта захваљујући Магазину, али то се скоро сигурно већ догађа.
Допринос том процесу дала је децентрализација културне сцене, одлазак преко рампе (сиц!) београдског културног круга у локалне театре, медијско фокусирање на тај небеоградски квалитет и потенцијал позоришних трупа. Ова идеја има пуну подршку саме 92-ке и позоришног света. О подршци слушалаца емисије и садашњим и потенцијалним посетиоцима позоришта не треба ни говорити. Друга новина о којој је реч јесте нова форма емисије о култури. Магазин је одличан пример доброг сагледавања свих особина медија на којем се емитује. Ограниченост радијског потецијила избегнута је информативношћу која је упакована у неколико облика, џингловима који парафразирају понеку реченицу драмског текста из актуелних представа, комуникацијом на директном и индиректном плану, са гостима у студију и тексуталним прилозима о представама. Отклоном од критичког дискурса избегнута је сувопарност, али је присуством гостију из струке емисији обезбеђен ниво аутентичности и веродостојности. Ова емисија одличан је пример како култура не мора да буде досадна и академска да би била привлачна и препозната као битна и потребна.
Случај Позоришног магазина интересантан је case study који може послужити као релативна матрица за будуће емисије из културе на неким другим радио станицама. Потреба за таквим програмом у локланим срединама није за дискусију, питање је самоумећа, воље, али и комерцијалне оправданости. Ово последње посебно је проблематично када су у питању мале локалне станице, које у економском смислу немају много простора за маневрисање између потребног и сврсисходног. Ипак, оно што може бити база на којој се да градити нови радијски живот културе, јесте ентузијазам појединаца који то воле и желе да раде. Можда је то, како сам Игор Бракус каже, једино што нам је преостало, када су овакве емисије у питању. Али то не треба да буде схваћено ако обесхрабрење. Емисија коју је он са својим младим сарадницима Милицом Димитријевић, Душаном Бауком и Наташом Балок направио о позоришту у Србији доказ је успешног споја ентузијазма, љубави, професионализма и комерцијалне оправданости.
Текст је објављен у часопису Линк, маја 2006. године.
