збиљно сам се забринула за себе. Нисам на време приметила како се мржња уселила у моју душу. Огрезла сам у говору мржње и, што је најгоре, не водим више рачуна ни о томе пред ким га изговарам. Тек сам недавно открила ту своју мрачну страну и сада сам већ сасвим сигурна да сам својом непромишљеношћу затровала и рођену децу. Не знам како да повратим самопоштовање после овог гнусног открића. Тешко ми је на души. То срозава моју личност и нагриза ми душу, али је јаче од мене.
Зато сам решила да вам све признам. Можда се признањем пере душа и остајеш чистији? Можда још неко болује од исте болести? Можда направимо кружок? Ваљда ће се наћи нека опција да смирим савест? Не верујете ми да сам таква? Е сад ћу се оголети пред вама.
Мрзим рибу припремљену на сваки могући начин и у било ком облику. Не само да је мрзим него је тотално не подносим, до мере да је не примам у свој дом, па моја мучена породица чека позиве на посне славе да би се дружила са омиљеним им рибицама. Мој однос са рибама је тотално нарушен, без шансе да се икада поправи. Кад смо већ ту, мрзим и јагњетину и прасетину и склона сам дискриминацији и убеђана да смрде и да су отужна врста хране. (мада има ту једна нелогичност јер мале живе јагањце волим, то је та заведеност мозга о којој вам причам).
Презирем цревца на жару, папке у сафту, бризле, мозак и све бизарије тог типа кад су на тигању, роштиљу, у рерни и без обзира што су на лешо или на лешу – фуј. Мрзим и слаткаста вина, ликере, па чак и пиво. Била бих у стању да их презриво пљунем, чиме дајем аргумент у прилог сопствене агресивности). Али, авај, признајем да волим сува вина. Какав парадокс, јер је можда је вино моја последња могућност да се поправим, уз још једино преостале чварке, који су такође у трци.
Комарце мрзим до те мере да сам им објавила рат до истребљења. За сада они воде, али ко зна. Наћи ћу ја тактику, него ме мржња заслепела, па никако да се разбудим. Мрзим подједнако и гостујућу екипу бубашваба и буба руса која повремено направи екскурзију по мом стану. Из мржње их уништавам свим средствима, бездушно и систематично. Чак повремено позивам у помоћ веће стручњаке – мрзитеље истих, ваљда да поделим грижу савести са неким. Признајем, додуше не без блама, да мрзим и пацове, чиме директно омаловажавам веровања других. То ме тишти, али и то јаче је од мене. Искрено се овим другима извињавам на овој предрасуди према мученим штакорима.
Морам Вам признати да мрзим и свињску маст, али врло сам лицемерна и обожавам сланину, што му дође као нека противтежа љубави и мржње. Видите ли какав проблем ме тишти, јер понекад се осећам као подвојена личност? Мрзим и кад неко пљује шлајм по улици, баца ђубре у лифту, мрзим тесне ципеле, кад комшије бацају кисели купус у заједнички сливник, кад ми вода из клима уређаја капље на главу, кад ме по киши попрска бахати возач, кад од негде чујем ону завијајућу турбо музику, мрзим и неправду и читав низ других ствари.
Списак би био предугачак. И, ето, можете се и сами уверити колико сам огрезла у мржњи, а још Вам нисам ни признала колико дубоко мрзим курије око које ми намигује из папуча, што доказује да постајем и аутоагресивна. Не зам шта ми је сада чинити. Да ли је довољно да се самокритикујем или одем у неки храм, дам неку пару и молим се за своју душу, да пођем на групне сеансе за контролу мржње или да пронађем групу мрзитеља и оратора мржње према свему и свачему. Озбиљно сам се забринула, али се надам да је то ипак нека болест у питању, биће ми лакше и нећу морати да се стидим.
Сад морам да идем јер журим на неку фамилијарну вечеру, а мрзи ме да се облачим, шминкам, дотерујем, весело чаврљам, једем оно што не волим, а можда и мрзим.
Ма, болест, кажем вам ја.
