остоје многи проблеми који притискају наше друштво.Ту смо – где смо и биће потребно много снаге и стрпљења да се покренемо и учинимо нешто епохално како би нам живот био бољи, а ми срећнији. Медији нас свакодневно засипају безбројним катастрофичним темама и као да се такмиче који ће од њих више да нас заплаши.
Ратови, поплаве, вулкани, вируси, разне караконџуле и Бабароге вире иза сваког угла.Терају нас у страх и неизвесност, јер тако се људима најбоље манипулише. А онда, као душебрижници и хуманисти, да би нас мало разгалили, заглупљују нас имбецилним причама о квази-звездама и разним умишљеним величинама о којима треба да знамо апсолутно све, од броја брусхалтера, преко броја швалера, са сликама и селфијима њихових љубавних јада. Штампају и емитују небулозе од изјава и онда се мали, заплашени човечуљак бави будалаштинама и не примећује да полако, али сигурно нестаје.
А мени се некако чини да, у бескрају баналија свакодневице српског џет-сета, између старлета на фармама и хулигана на трибинама, скрајнута у ћошку тавори тема над темама и питање свих питања наше злехуде стварности – БЕЛА КУГА. Сва су, рекла бих, остала питања некако споредна и много мање важна. Јер, шта ће нам прогрес, ако нас нема? Чему сви развоји ако ми нестанемо? Коме ће припасти ова наша једна и једина земља – мајка што нас је вековима рађала, испраћала, штитила и гајила?
Срби су као народ опстојавали вековима, јер су се рађали и поред тога што су умирали. Жене су сматрале да је најважније рађати. Наше прабаке и чукун-чукун баке бориле су се као вучице да отхране своју нејач, док су мушкарци кроз стално ратовање и борбу за своја огњишта остављали кости диљем света. Жене – мајке својим су рукама од шикара крале делиће плодне земље, орале и копале и воду носиле и биле силоване и биле убијане, али ипак рађале и васпитавале. Многе су удаване и против своје воље за туђина, али су остајале доследне и достојанствене. У чатрљама и уџерицама мајке су рађале, дојиле, гајиле и неговале, криле се по пећинама, бивале спаљиване по црквама и манастирима, али су њихове кћери опет изнова рађале.
Овај је народ као феникс ницао из пепела и трајао, јер су његове жене тако одлучивале кроз историју. А данас, када је цивилизација напредовала и све је доступно, жене су решиле да уцењују највећим божјим даром – мајчинством. Себично се бавећи својим изгледом, збуњене медијском хајком и императивом квази-лепоте осмишљене од стране импотентних стараца,панично се плашећи да ће једном и саме остарити (са надом да су може бити медицински феномени и да ће их пошаст времена некако заобићи), затрпавају се тонама непотребних ствари, наивно се надајући да љубав лежи у обиљу трица и кучина.
Сестре драге, једнога дана пресахнуће ваша лепота без обзира на сву науку. Нестаће сјаја у очима, ваше тело одбиће послушност и нећете више бити младе.Ако се не продужите кроз неко друго биће, ако своје гене не подарите другима, да ли сте сигурне да ће вас неко чувати у срцу довољно дуго једноm када одете одавде?
Размислите, да ли вас ваше сандале воле? Може ли ваша скупа ташна да вас загрли? Уме ли ваша комода да вам тепа и да вам се радује? После свега остаје вам само нада да ће вас се неко сећати. Богатство и лепота рађања неупоредива је са било чим.Та мала, нежна бића која вас гледају пуна поверења и љубави дају смисао женском постојању.Та несебична љубав коју пружате чини вас животнијим и лепшим од свих ботокса и женственијим од Милоске Венере, јер то и јесте једини доказ ваше женске природе.
Не, не мислим ја да треба да се одрекнете живота, каријере, излазака, дружења. Нисам ја расла са својом прабабом нити заговарам њено гледиште. Желим само да вам кажем да је могуће ускладити све. Може се радити и волети и рађати и бити леп, и дојити и бити сексипилан. Треба се само мало ослободити саможивости и размажене потребе да будете увек у центру пажње. Верујте ми, ни Моника Белучи није увек у центру пажње, а она је, признаћете, прелепа.
Бела куга је ствар менталног става. Ако се што пре не реши ово питање, онда смо ми већ давно Вавилонска кула. Рађање је Божји дар. Оно је продужетак и трајање. Није то питање државе и власти, већ питање сваког нашег личног трајања и наше одлуке.
Васпитавање ћерки у стилу сиње кукавице којој стално нешто смета и недостаје ствар је незадовољства собом.Те мајке што стално кукају на своју злехуду судбину напросто нису умеле да изаберу, а онда нису имале ни храбрости да саме одгајају. Трпеле су, уживајући у улози жртве, и манипулисале својим наследницима. стално се жалећи на неправедни живот, али без идеје да покушају нешто да измене. Оне су имале фантазију о свом животу, али су очекивале да им ту фантазију неко други претвори у стварност.
Можете ми веровати на реч, задовољство и лепота је у човеку, а не на човеку. Нико се не радује поклону због кутије, већ узбуђење доноси оно што је скривено у њој.
Рађајте сестре моје због себе, због своје деце, због радости материнства, због женствености и дуговечности, како би једнога дана имао ко и вас да се сети.
