ао деца, већина нас је обожавала бајке. То су оне дивне причице у којима се појављују принцезе, витезови, аждаје и многа друга натприродна бића. Васпитаване смо на овом фантазмагоричном штиву, које смо углавном знали напамет.Како смо биле чисте и невине, наивно се поистовећивале са Пепељугом, Палчицом, Снежаном и свим другим, драгим девојкама. У времену које је одисало нашом наивношћу, бајке су биле читави филмови у нашим главама којима смо дописивале шарене сликовнице нашег детињства и раног девојаштва.
Замишљале смо сцене из бајке и невешто, у мислима, дописивале додатне детаље. Не треба наглашавати да је свака од нас била главни лик у својој причи. Све смо желеле да наиђе принц и да са њим срећно и дуговечно проведемо остатак живота. Требало је да прође време, стекнемо искуство и почнемо слободније да мислимо, па да нам кликне у глави да смо одрастале читајући приче које и нису баш бајке, него животне ситуације, увијене у шећерну обланду потенцијално лепог и срећног живота. А, шта је заправо истина? У бајкама жене, девојчице, девојке увек имају имена, док су мушкарци безимени.Оне су лепе и искрено наивне и не делују баш много паметне и некако увек имају неки проблем. Речником данашње политичке коректности могло би се закључити да су у бајкама женска бића углавном злостављана. Или их трују, или краду зла бића, или их остављају у шуми да их поједе дивљи вепар, или треба да им се ишчупа срце, или треба да се удају за оног којег тата одабере.
У другу групу јунакиња бајки спадају антиподи претходних, те се тако ту ређају вештице, зле виле, одрпанице и штрокуше, прљве раденице, ружне и убоге са брадавицама на носу и рашчупаном косом, крезубе и губаве. А гле чуда, ове се потоње по правилу појављују само да би злостављале оне пређашње, младе, лепе и пруглупе. Дивно! Бајка! И тако полако, од приче за лаку ноћ нашег детињства настаде стереотип.
Бајке нису ни тако наивне ни тако невине како нам се, као девојчицама, чинило. У њима провејава латентна агресивност и асоцијалност, па жене бивају жртве очева који их никада не би терорисали, али ето, маћеха (опет зла жена), коју они воле и не могу да јој се одупру, тера његову мезимицу директно под нож.Па, браво. Ако је и од бајке – много је. Најтужнија је бајка о ружном пачету, кога је, опет, одбацила мајка, у којој оно, после низа невоља херојски израста у дивног лабуда – наравно не у лабудицу.
Питам се да ли би се сматрала пристојном бајка у којој би се мама (која и онако увек умире на порођају и оставља своју нејач), под утицајем другог мужа ослободила своје деце на тако свиреп начин? Нешто ми се јавља да би такво штиво било забрањено и избачено из литературе. У најгорем случају, ако би жена зачарала (опет женска подлост, лукавост и злоћа), дивног младића, било би то светогрђе. Елем, касније би нека тужна паћеница морала да пољуби жабу, ругобу, наказу или већ неку другу сподобу, како би га ослободила (али овај чин добре воље се не важи , остала би чињеница да га је зла жена зачарала). Постоје, наравно, и бајке са добрим женским ликовима, али сам ја, по свој прилици, перманентно и ничим изазвано бежала са тих часова.
Понекад ми је жао што више нисам мала наивна девојчица, па да се радујем и верујем бајкама. Не пада ми ни на памет да скидам чини ни са једног монстера, извините на изразу, принца у најави. Чему? Одавно сам прерасла снове о принчевима и принцезама. Данас још једино верујем у „Царево ново одело“, јер је она некако животна и више ми личи на прозу из епохе реализма. Јер, чему нас све то уче бајке? Рецимо, Ивица и Марица морају даа убију злу бабу, да би се ослободили, док им ћале чита новине са маћехом у крилу. Чак и у „Немуштом језику“, који би могао да буде веома лепа прича, човек је морао мало да уразуми, односно да изудара своју жену (па сећате се ваљда), како не би одавала тајне.
Можда се „Мали принц“ супротставља стереотипу, па га зато радо читају и млади и стари. У њему су два женска антипода: ружа што стално нешто тражи и размажено се пренемаже и наравно змија што врши еутаназију – убиство из милосрђа.То што је Мали принц збрисао од обавеза и остављао све на милост и немилост свемирских олуја, то се не важи. Човек је био жељан знања, а и врло заузет чишћењем вулкана. Па не могу све обавезе да падну на његова нејака леђа. Ја волим ову бајку, јер се Егзипери лепо поиграо метафорама, па је ипак оставио принца да буде мали, ма шта то значило ( а ви, драге моје свакако разумете метафоре ).
Остаје чињеница, да су бајке у којима жене имају бар понеку добру особину веома ретке, те ја тражим свећом такво штиво од кад су одрасли престали да ми их читају. Чак су, бре, и миш и бундева танкоћутнији од жена у овим причама.Али, данас је друго време. Виртуелни свет се променио. Не пада ми ни на памет да анализирам данашње бајке и цртане филмове за које нам више и не треба машта. Све је, је л’, транспарентно, јасно, па данашњи клинци само треба да купе кило кокица од 500 динара и да седну у 3,6 или не знам колико D фотељу биоскопа и само ће им се касти.
Данашњи јунаци бајки су те девојчице и ти дечаци, шта ће њима прича над којом треба да се мисли. Нека за њих то ради нека друга одрасла девојчица, ја немам ни воље, ни времена, јер се борим са бајкама о лепом животу које се мени сервирају још уз јутарњу кафу са малих екрана ТВ пријемника, што би бесмртни Радован којег су неки знали као Зорана рекао још ономад, крајем прошлог века, кад је само фин свет ишао у позориште. Оно што је значајна промена (а можда и опасна!?) је што данас и жене пишу бајке. Једино се питам да ли су суптилније од мушкараца или у знак протеста врше одмазду?
А у ствари, није ме ни много брига. Видим да клинци све мање читају а ови старији и онако су се предали. Баш ме брига што нама женама приписују да смо вештице. Кад подвучемо црту, све нас је жена родила. Ето наше мале пакости.
