ретнем једног јутра у ходнику комшиницу. Лепо се јавим као што налаже ред и етикеција и покушам да сиђем степеницама како бих се докопала излаза и отишла својим путем. Мислим пут није баш мој него друштвени, али га ја повремено својатам. Таман да закорачим на први степеник, али комшиница се испречи к`о обелиск, па ја ни лево ни десно. К’о велим, сад ће се склонити, кад ту започе моја агонија.
Детаљније...олико заиста кошта култура у Србији? Да ли је она, ако ово питање пропустимо кроз Марксове шаке, заиста надградња или ипак основна, насушна потреба без које нам живота нема? Због чега су недавни снимци непрегледне колоне људи који чекају да купе позоришне карте за представе у ЈДП-у изазвали толико усхићење? И шта је оно што нас је дотакло у слици људи који на хладном јануарском дану и под тмурним небом стрпљиво чекају нешто тако лепо?
Детаљније...вај свет полако, али сигурно губи компас. Свакога дана појављују се нове идиотарије од којих се човеку диже коса на глави. Све што је нормално, културно и логично се прогања, а свака врста лудила глорификује. Свет окреће пирамиду наопачке, проверавајући да ли ће се урушити.
Детаљније...