иноћ сам се распала од емоција. Да ли сам осетљивија него иначе јер се још од петка, на вест о одласку Драгана Николића, спустила на мене нека фина копрена, измаглица туге и осећаја потпуно личног губитка, али јучерашње издање Квадратуре круга ме је тотално дотукло.
И све заједно, Гага и његове бравуре, моје гутање суза док свом детету објашњавам и подсећам га на Прлета, Попаја, Флојда и покушавам да му објасним ко је Урке јуче на РТС1 око пет поподне, зашто се тако понаша и одоговарам на његова питања да ли је у непостојећој земљи о којој му стално причам било лепше бити дете него данас, као да није било довољно. На све то у ситне сате предивни Ранко Мунитић и Гага на РТВ1 као крешендо у екстеријеру пропланка на којем је Николићево место за бег од града разговарају о глуми и животу. А то Гагино склониште за душу од градске вреве и испразности налази се на адреси Небеска 32.
Неко је заиста јуче решио да се поигра још мало и гурне ме преко ивице, те ми дао у задатак да решавам своју квадратуру круга, а мени математика никада и никако није ишла. А Квадратура круга емисија је посебног типа и једна је од ретких која тако дуго живи и има завидну гледаност. Још мало па пунолетна, испричала је небројено прича о животу, оном исконским, животу до коске, у којем је давање себе за друге основна уређивачка политика која је ткала приче из једне године у другу. Гледам је кад год могу, кад стигнем и увек ме нека прича дотакне, погоди. И постиди.
Јунаци свих Станковићевих прича људи су обични, ненаметљиви, људи који су увек у офу и иза сцене и које у својим ужурбаним „великим“ животима не видимо од јурњаве за успехом, наградом, каријером и нашим лажним идолима. То су они које поспрдно називамо народ и раја, онда када хоћемо да објаснимо све што нам се не допада код нас, а посебно оно од чега, кад чујем, убадам директан нервни слом – балкански менталитет. Тада ме засврбе дланови који вапе да ишамарају сваког ко крене о томе да говори из позиције кафанског интелектуалца или великог грађанина, а да се при том у Цвијића или Чајкановића разуме колико и ја у квантну медицину.
У 14 година Станковићеве одисеје стало је 1700 животних прича, оних које не пуне странице жуте штампе нити су реклама за добијање подршке на друштвеним мрежама. Ове се приче дешавају у тишини и достојанству својих главних јунака. Њихова је тишина последица животног става,а он је опет само ствар васпитања и човечности које су им пренели њихови преци, средина и једним делом тај исти менталитет брдовитог Балкана. Јер, оно што је за навећи број нас херојски чин, могућ само у холивудском филму, за ове је људе начин живота. И због свега тога су ове приче негде у позадини и иза завесе опстојавале проживљене а сакривене, као драгоцени бисери.
У синоћној, другој од три специјалне епизоде Станковић, неуморни приповедач бисерних прича, правио је својеврсну ретроспективу свих пређашњих година у које је стало тако много људских судбина, суза, несреће, лепоте, љубави, вере и наде.Када неко као он има тако много забележеног материјала о људским судбинама сумирање у пар прича врашки је тешка работа. Али Станковић не би био то што јесте да опет, чак и у емисији посвећеној самој Квадратури, није погодио право у центар тог истог круга.
Једна је била о Драгану Цигану, човеку који је скочио у побеснели Јадран и спасао двоје италијанске деце, брата и сестру, и при том погинуо са само 32 године живота, оставивши своје двоје деце без оца. На плажи пуној света, нико осим младог зидара у печалби, није имао смелости да направи такав корак. А Драган је био непливач, чисто да се разумемо. Друга је прича о Иванки Шућур, жени која је 1993. године у опкољеном и гранатираном Сарајеву одгајила бошњачко дете које је нашла на улици. Сама, обудовела пар месеци раније, њено троје деце, рат, беда, немаштина и свакодневна смрт која вреба одасвуд нису били довољно оправдање да једногодишњег Елвиса не узме и не одгаји као своје дете. Да би му обезбедила млеко ова је жена три месеца сваке недеље добровољно давала крв у крвавом Сарајеву. И то је Станковићу у камеру рекла мирно и скромно, са оним за Босну тако препознатљивим тоном који се не може препричати већ само разумети или не. А када имате босански ген у чему сам лично имала среће, знаћете о чему говорим.
Хероина сарајевског и нашег свеукупног пораза дала је за туђе дете друге националности оно што ће свака права мајка дати за своју кост. Ако се не распаднете кад саслушате Иванкину приче, размислите још једном којој сорти припадате. Јер само је једна мера ствари по којој се можемо делити, јесмо ли људи или нељуди. О томе је још блаженопочивши патријарх Павле говорио и упозоравао.
Пред оваквим људима могу да стојим само мирно. Са поштовањем и погнуте главе, питајући се да ли сам у стању за такав чин. И питам се. Сви ми за себе, па и ја мислимо да смо добри људи и да би и ово и оно. У животу је од жеље до чина мали корак и он се заснива на вољи. Ако се, међутим, човек нађе у ситуацији која има само једно исправно решење за завршни рачун људскости онда се испод тог једног малог корака отвара читав амбис. А наука каже да је један од базичних људских страхова баш страх од висине.
Наши су животи колажи искројени од ситних радости, великих губитака, немуштих борби и гласних весеља. Не добијамо сви у животу прилику, пре бих рекла задатак и кушњу да испитамо где нам је граница човечности. Ако дођемо до краја наших живота и будемо заобиђени за тако велике испите, можемо да рачунамо да смо се провукли.
Људи попут Иванке и Драгана бисери су који нам могу осветлити тај бисерни пут квадратуре круга. Трње је на њему најоштрије али води до звезда. До оне улице Небеске где ваљда одлазе истински хероји и њихова лепота која је најјаснији знак поред пута.
