едан део женске популације директно нам пљује у фацу, уз обилату помоћ и подршку неснађених мушких примерака. Свакога дана по новинама и часописима рекламирју се слике женских тела као меса за конзумацију, што је постало и више него дегутантно и фриволно.
Све је на извол`те као роба у излогу јефтиног бувљака. Наравно, ни у радњи не буде баш све тако као у сређеномн излогу, али то је сада већ нека друга прича. Женска тела, без обзира колико савршена, растегљена по згужваним постељинама шаљу само једну поруку – нудим вам се. То можда на прву лопту не би било ништа нелегитимно, јер не нуди нас него себе, али шаље опору и бљутаву поруку која вређа и понижава.
Разумем ја много тога. Нисам излапетис који не зна шта је љубав, секс, еротика и слично. Секс јесте део човекове природне потребе, која је за раазлику од наших анималних предака стекла и својство ужитка, али ту баш и јесте квака. Тај огољени еротизам, та банална голотиња, али не само тела него и суштине, наводи нас на помисао да је све природно и пријатно. Вођење љубави, интима, сексуални односи, еротика и слично, ствар су сваког појединца и мене не занима шта људи у свом малом, приватном свету упражњавају, сем када то повређује, понижава или вређа друге. Хоћу да кажем, туђа интима ме не занима.Свако има свој свет фантазија и то је легитимно. Што би реко мој покојни деда „свака луда има своје задовољство“, али одбијам да суделујем, да будем увучена, да ми се презентује, натура, подмеће и намеће један потпуно бесловесни концепт, у коме ми без наше воље и жеље суделујемо.
Сви постајемо саучесници једног обезвређеног морала, или пре бих рекла неморала. Не говорим то јер сам пуританац, или светица. Нисам ја децу стварала ни са чијим духом, већ као и сва жива створења, али то је део мог личног живљења. Нисам га ни са ким делила, никоме гурала под нос, никог тиме оптерећивала. С друге стране, данас се врло смишљено и циљано обезвређује женско постојање у покушају да нас врате на позиције од пре два века. Многе припаднице нашег пола не могу дотле да добаце. То је за многе више математика, али оне које разумеју морале би да се супротставе тој огољеној бизарности. Није проблем што нека старлета или како се год то звало показује своје тело. То њено право ја не желим да укинем. Проблем је у поруци, поистовећивању, унижавању и на крају постизању жељеног ефекта, а то је доказивање да жене и нису за друго већ за показивање и подметање. То је та подла подвала и скривена тежња. Из тог галиматијаса су се жене пре нас једва извукле.
Вековно опредмећене и безгласне, наше претходнице су прошле трновит пут до освајања своје делимичне слободе. Кажем делимичне, јер и даље је више од половине жена на свету у положају робиња и туђег власништва и то не само у неразвијеном, већ и више у развијеном али препреденом, перфидном и лицемерном свету, где се то лукаво скрива и друштвено прикрива. Не гајим илузије да се иза затворених врата многих тзв. еманципованих породица не дешава хорор који се крије и вешто маскира. Значи, многе од нас жена нису досегле благодети двадесет првог века. Ту и лежи проблем. Армија оних жена што не виде ни један други свој квалитет сем своје телесности играју за перфидни мушки свет. Наизглед, мушкарци нас подржавају и гласају за нашу слободу, а испод жита проналазе начина да глорификују оне које нису до краја разумеле своје предности, па се бацакају по животу к’о надуване лопте. Ја разумем да се оне поносе собом, јер их армије мушких примерака подржавају само, једино и искључиво из својих најнижих порива. (Осећам потребу да се унапред извиним свим еманципованим и духовно зрелим мушкарцима. На вас се ово не односи, јер сте духовно порасли и ментално очврсли, па умете да се носите са женама као себи равнима, за разлику од оних претходних.).
Ако се само мало размисли, постаје толико очигледно да је интерес овог и даље претежно мушког света да нас врати на „наше место“. Разумем да приче о Содоми и Гомори, Старом Риму и Грчкој нису свима познате.То се не дешава на фејсбуку и твитеру, али где су оне које знају све те приче? Има ли у нама снаге, воље и храбрости да се издигнемо изнад приземних жеља дела мушке популације и то углавном оне што уз веп и друге стимулативе замишљају да су мајстори у кревету и у својим осамдесетим. Чини ми се да и оне жене које добро разумеју о чему причам постају саучеснице, јер несвесно подржавају кажњавање наше слободе.
Слобода је опасна ствар, ако не знаш шта ћеш са њом. Не бивамо ли ми лицемерке, кад негде у дубини душе пристајемо на ову галерију кривих огледала, као да потајно желимо да неке од наших припадница буду кажњене, извргнуте руглу, осрамоћене (а да тога нису ни свесне), понижене и после свега презрене. Ако и не досежу до суштине ствари, где су ту оне друге да их освесте, науче, пробуде? Није ли онда то наша заједничка кривица? Нисмо ли саучеснице? Нећемо ли све бити на крају кажњене? Нисмо ли све онда на заједничком стубу срама? Ја често волим да кажем да припадам ГСП партији. Већина зна да је то Гледај Своја Посла, најмногољуднија партија у свету. Али, тада се запитам, нисам ли ја лицемер и саучесник? Немам ја моћи да нешто мењам, нити бих од тога имала било какву личну корист, али покушавам да гледам у проблем.
Обраћам се истомишљеницама да бих се боље осећала и имала мању грижу савести. Тражим саучеснице у ставу, јер ме плаши усамљеност. Вапим за подршком у жељи да помогнемо саме себи. Могуће је нешто учинити. Бар приметити и отворено изнети став, по цену да те многи због тога не воле. Једноставно треба бар рећи да не размишљаш унисоно. Рећи да видиш, препознајеш, разумеш ту смишљену превару. Ја сам захвална својој баби која је онда-некад имала петљу да мом деди прељубнику и некоме ко вара, да карту за одлазак из њеног живота.Она је имала петљу и ја у име њене храбрости и одлучности не могу да се претварам да не видим како бих се додворила трендовима. Она је једна од оних које су утирале пут нашој слободи. Извините, молим лепо, не привлаче ме ломаче и понижења.Моји младежи су моја обележја, а не моје шуровање са нечастивим. Враћање неколико векова уназад није моја визија будућности.
И ја одгајам женско дете и врло сам заинтересована за њену будућност. Њој сам причала, дробила, гушила је и давила причама о непристајању и поносна сам што је запамтила. Да је и само то, па сам ипак нешто померила са места. Бар мало ми је лакше на савести. После свега није ми намера да блатим и пљујем те девојке што своја чврста, лепа и негована тела излажу погледима похотних баналиста, како би себи и другим припадницама свог пола доказале да су лепе. (Јесте драге моје, лепе сте и пожељне, али не бацајте бисере пред свиње.Научите да поштијете себе). Нису оне криве за било шта. Оне су населе на мушку подвалу да треба да буду то што од њих праве и да им је то једини и највећи адут.
Буним се против ћутања оних жена које никада себи не би допустиле ту врсту егзибиционизма, не зато што су мање лепе, атрактивне, згодне, пожељне, већ зато што имају друго шта да кажу. Гласам за достојанство и поштовање. Макар из обичног, људског достојанства морамо се опирати жељама и тежњама да нас све прогласе Грданама. Ако наставимо да ћутимо – ломача нам не гине.
