лижи се осми март. То је она јефтина подметачина од празника у којој мушко фарисејство долази до пуног изражаја. То је датум, кад велика већина мушких фолираната обави све своје витешко-галантне активности за целу текућу годину.
Дали су нам читав један дан у години када смо важне, значајне, неопходне и обожаване. Тада мушкарци шетају са мање или више оцвалим букетима, дотерани и уштогљени, спремни за синдикалну пијанку, за коју су те исте жене којима се као оно и бајаги диве, већ припремиле мало мезе, такмичећи се која је боља домаћица и онда се дечаци солидаришу, па пусте госпође да оду раније, већ у подне кући, да припреме ручак и колаче за фамилију, како би се почастили за женски дан, а они остану да се облочу, па затим оду на исти такав породични ручак.
Жене, рударке, већ деценијама пристају на ову фарсу. Радују се осмом марту ко дете лилихипу, па наседају на киту цвећа и понеки парфем увијен у шљаштећи папир. Ако им још и њихова чеда доделе неку невешто израђену честитку, форсирано прављену у некој образовној установи, њиховој срећи нема краја. Читаве године оне се сећају дивних, интимних тренутака са породицом. Специјакно за тај дан колмују косу, дотерују се, чак и купују гардеробу од неке цркавице коју су уштекале саме од себе и бескрајно су срећне. Некада се за овај дан ишло и у иностранство на синдикална путовања. Са истих су другарице/госпође могле да довуку онолико неопходних ствари за своју породицу. За себе нису куповале, јер није фер и поштено да оне и путују и још шопингују за себе. Било је то оно дивно време социјалне правде.
Данас су друга времена. Један од сценарија је заједничка вечера у ресторану. То добијају оне мало боље стојеће. Поносне госпође са дотераним фризурама и тоалетама купљеним на кредит или снижењу поносно посматрају салу, гледајући док улазе, да ли су сви приметили њеног бескрајно успешног витеза који је успео да их изведе на вечеру. Он се уз ћевапе и чачкалицу, које обилато залива вином поносно и гласно мљацкајући, хвали својим виртуелним успесима у фирми кој је већ давно на рубу стечаја. Поноси се својим замишљеним успесима и тврди да би без њега све отишло у пи…. Пиносаву, док га она заљубљено посматра, заборављајући колики је кулов и давеж код куће.Тај чаробни тренутак не сме се зачињавати истином, јер би се све претворило у прах и пепео.
Око њих и онако све врви од њима сличних и једва су успели да резервишу сто од гужве и навале, те се овај тренутак не сме пропустити зарад неке небитне истине. А и онако ће читавог месеца подригивати и осећати мучнину од ове вечере, док јој се буде набијало на нос што су због неког глупог датума улудо потрошене велике паре. Зато се те вечери бришу сва сећања и сва размишљања. Њен принц повео ју је у провод и није важно шта ће бити сутра.
Да се разумемо, да не помисли неко да исмевам плебс и оне људе који везују гаће учкуром, да се не сврстају у тоталну гологузију и да би преживели сва своја немања. Не постоји разлика у смислу међу богаима и сиромашнима. И они такозвани витези Које који су пуни к’о бродови, понашају се по потпуно истом обрасцу, уз скупљу вечеру. Они ће своје госпођице/госпође повести на пут у далеку дестинацију све остало је исто. Оне ће због свог љубљеног, успешног витеза ићи на све могуће депилације, иригације, колинизације, фризерске надрндације, колонотерапије и остале будалаштине како би задовољиле шефа ове параде. И оне ће уздигнуте главе ушетавати на плажу, гледајући да ли их сви виде колико су успешне, а онда се већ исте вечери простирати под ноге свом успешном мушкарцу, да их пијан и задригао прејахује као Сахару на камили и гази речима и делом, али није важно, јер оне су виделе свет.
И њихови витезови шљокаће вино, мада скупље и боље, и зажарених очију пратити нечији туђи плен, облизујући балаве усне и правећи се да траже конобара. Биће мало бахатији у захтевима, али једнако приземни и примитивни у очекивањима понизности и захвалности за тако велико доброчинство. Та јалова игра имагинације и преваре траје већ више од једног века. Јефтини водвиљ одиграва се по истом сценарију, било у Карнеги холу или дому културе у Малој Моштаници. Главни глумац се зна, а Бога ми зна се и ко износи тацне. Па ко воли нек изволи.
Давно су жене пристале да играју у овој аматерској представи. Оно мало свесних прозване су да су хермафродити или мање жене или у најмању руку да имају мушки мозак. Сироти мали мушкки се тако теше и бране од идеје да би неко могао да провали њихову приземну игру и да не пристане на овакав купопродајни трансфер властитог живота.
Ја сам у бити вечито сумњало, па се питам да нису женски покрети смишљени да нас уведу у густу маглу идеје да смо успеле да будемо равноправне и да владамо својим животом. Да се разумемо, немам ја ништа против Кларе Цеткин, Розе Луксембург и Еме Голдман. Оне јесу можда биле искрено посвећене својој идеји и расположене да се жртвују за женски принцип, али нешто ми у позадини смрди на мушку превару. Све ми нешто личи на ону чувену флоскулу да су студенти у праву, а шта добије онај што је у праву? Па…камен у главу.
Не љутим се ја на мушкарце. Они се труде да сачувају своје позиције и идеју о томе да су бољи, паметнији, успешнији, логичнији и рекла бих слабији. Љутим се на жене које прихватају овакву манипулацију и подржавају превару са илузијом да ће им се тако додворити и боље проћи у борби за опстанак. Оне дају легитимитет њиховој осмишљеној превари. И опет вас подсећам: Чувајте се мартовских ида!
Него, срећан вам први април. Све смо равноправне, поштоване, цењене, вољене и ене, таман толико колико поштујемо себе. Ко жели нека закаже фризера за 8. март и нека пожури са резервацијом стола у ресторану. Мож’ да се деси да ће тиме нахранити своју душу за читаву годину. Ко зна? Ја сам на дијети. Не конзумирам вештачке производе.
