а почетку беше реч. На глиненим плочицама из Сумерског царства од пре неколико хиљада година песник је записао: о чему писати када је све већ написано. Много ствари се променило од тад. Ми данашњи, који живимо у електронској стварности бинарних кодова, осећамо се супериорно и у односу на своје родитеље, Сумер да не спомињемо. А да ли је све баш тако?
Технолошки је напредак цивилизације несумњив. Безброј играчака на дугмиће данашњем Homo sapiensu пружа осећај слободе и моћи. Али реч је о осећању, баш као што и реклама познатог произвођача козметике поручује: за дужи осећај глатке коже. Не обећавајући нам ништа осим симулације. Да ли је наш утисак о сопственој слободи у складу са реалношћу, или нас ушушканост у технолошка помагала чини робовима новог, невидљивог и подмуклијег газде?
У ери електронских медија и онлајн студија, сведоци смо свеопштег метежа у култури. Никад више доступних информација, а никада мање истинског знања. Данас податке проверавамо на Мрежи. Завиривање у енциклопедију и листање речника јалов је посао за доконе. Информација је постала божанство, јер „нова технологија својим новим корисницима аутоматски преноси природну склоност да свако учење сматрају излишним“ (Жан Клод Каријер и Умберто Еко, „Не надајте се да ћете се решити књига“). У фрустрирајућој трци праћења светских трендова и у свилени папир пакованих илузија о свезнању, губимо трку са разумом и постајемо антитеза културе. Императив видљиве лепоте и информисаности потиснуо је императив културе и писмености. Прво је лакше јер је инстант и јефтино, док друго тражи посвећеност и време, којег имамо све мање.
Појава писма и писмености условила је развој сложених психичких функција, а првобитну заједницу преобразила у културу. Писана реч има симболички али и психолошко – емоционални значај, а остављање писаног трага утицало је на укупан развој цивилизације. Писана реч је начин за преношење искуства, па ослоњени на знање наших претходника, прескачемо мукотрпан пут личних лутања и недоумица. Због тога је највећу револуцију у култури извршила Гутенбергова штампарска преса. Она је омогућила ширење писмености, спустивши културу из касте повлаћшених међу плебс, који је пар стотина година касније постао грађанство. Омасовљење образовања усмерило је западну цивилизацију ка идејама слободе, права, демократије и једнакости. Читајући, људи су створили модеран свет.
Али технолошко убрзање још од друге половине прошлог века усмерило је модерност према апсурду. Појам знања променио је значење, преокренувши га од темељног познавања и разумевања ка јаловој информисаности. Масовни медији су главни и одговорни уредник програма урушавања знања, при чему није у питању њихова суштина, већ начин употребе.
У данашњем медијском спектаклу живота окружени смо језиком. Као у кошници на све стране зуји говор, обесмишљен до баналности. Слушајући у медијима оне који извештавају о чему год, лако разликујемо начитане и речите од оних других, немуштих, далеко гласнијих и бројнијих. Човек који чита лишен је потребе да компликује свој исказ туђицама и рогобатним техно-англицизмима да би поткрепио своје мисли. Образован човек, који читањем улаже у себе говори јасним и једноставним језиком, без фраза и поштапалица, сигуран да ће бити схваћен.
У спашавању урушеног културног здравља нације и државе велика је одговорност на медијима. Сваки облик медијске презентације инстумент је културе сам по себи. Квалитетном, промишљеном и одговорном употребом језика као највећег заједничког именитеља свих који живе у њему, медији остварују значајно социо-културну фукцију. То је могуће само ако се језик као медиј схвати озбиљно и ако му се приђе са пажњом и поштовањем. Читајући.
Али читање није пуко информисање, сакупљање идеја или збир напабирчених чињеница. Читање је нестишљиво и не може се заменити другом вештином или добро постављеним упитом на Гуглу. То може бити само узгредна помоћ за боље паковање презентације. Функционална писменост никако не подразумева приступ копирања и лепљења у које ће неко преписивати или приписивати туђе мисли, нескромно тврдећи да је нешто направио. Ваљана употреба језика сложена је и тешка работа. Језик је отворени систем у који се могу уграђивати нови елементи. Али он је систем, па тражи и системски, свеобухватни приступ, који је недостижан без озбиљне посвећености.
Ако је порука суштина медијске слике, онда је језик оног ко нам поруку шаље почетак и крај смисла. Ономе ко чита, речи теку лако и блиске су култури, традицији и стварном значењу језика. Читалачко искуство наслагано је знањем које често није на свесном нивоу, али је увек присутно и доступно ономе ко га поседује. Да се на њега ослони, повеже чињенице, искористи асоцијације, изврши поређење. Да ли смо исти за себе саме пре и после читања „Записа из мртвог дома“? Колико нас је у раној младости променило искуство читања „Ловца у ражи“? Када би могли, да ли би их се одрекли, као да никад нису биле део наше нутрине? Да ли би без само те две књиге ми, за себе, били исти као ми садашњи?
Смисао читања лежи у вишеслојном развијању маште, креативности и ширих погледа на свет. Још више, заслужно је за стварање нових неуронских спојева, виших интелектуалних функција и побољшање интелектуалних способности. Стварна писменост и начитаност свој климакс остварују кроз писање, као једну од најсложенијих менталних делатности својствених само човеку. Ако је мисао иманентна људском роду, онда је Декартово Cogito Ergo Sum само предворје вишег нивоа свести, способности да се приме, разумеју и пригрле унутрашње тајне других, закључане у графичком запису. А тајна се открива само ако у њу закорачимо лично и потпуно. Читајући и трошећи време. Којег има све мање.
Или је немање времена опет неки симулакрум? Оно иде својим током, у старом Сумеру истим ритмом као на интернету. Само је човек у илузији да се у космичким, божанским категоријама нешто променило. Ако дозволимо да нас прогута наше хистерично схватање времена, онда је једна од дилема нашег доба: зашто читати када је некада и негде све већ прочитано?
Текст је објављен у часопису Линк, број 95, Језик медија, септембар 2011.