вих дана, намерно или не, покренута је тема о равноправности полова. Све је почело изјавом Новака Ђоковића која је дочекана, баш онако како би и могло да се очекује.
Ако бих хтела да будем малициозна, рекла бих да су злоћкани једва дочекали да секу Нолета на резанце. Не мислим да је Новак у праву, ако је збиља рекао то што му се спочитава, али то његову величину не умањује. Но он мора бити свестан да је трн у оку оних што себе сматрају великим, а заправо би било филозофско питање колики су. Јасно је сваком да би били веома срећни кад би га смакнули с трона и престали да размишљају одакле потиче, и како је могуће да из тако, по њима, маргиналног народа може да дође такав велемајстор. Сад му већ препоручују да почне да губи и поручују му да је претерао у победама. Толико о равноправности и ставовима. Пошто је за мене Новак момак за пример и идол сваког мудрог и паметног младог човека, ја му опраштам чак и ако има погрешан став. Ставови се могу мењати, треба му објаснити где греши.
Најслађа ми је прича о томе како код нас нема равноправности међу половима. То нам спочитавају они који живе у невероватно демократским друштвима где жене имају мању плату за исти посао којим се баве и мушкарци, само зато што су жене. Ако је социјализам из ког смо се тек недавно извукли ишта дао, дао је равноправност другарицама. На крају крајева овде више девојака него мушкараца студира. Свакако постоји једна црта сексизма нарочито код полупримитивних и несигурних мушкараца који се невероватно плаше женске памети, па рађе запошљавају жене а дувају у једра мушкарцима. Не треба наседати да је то специјалитет куће Србија. Било би сувише вулгарно анализирати туђе двориште, јер се не бавимо хигијеничарским радом на чишћењу туђег ђубрета. Ми смо ипак изнад тога.
Равноправност је релативан појам. Питање је где, како и зашто би ми, жене, желеле да будемо равноправне. Пре свега нас је природа подарила највећим благодаром, а то је да смо животнодатне. Да ли би можда нека од нас то препустила мушком роду? Надам се да не, јер је то доказ да нам је природа била склонија и показала нам да они не би били кадри да издрже те изазове. Подарила нас је виспреношћу, интуитивношћу, емотивношћу, сензибилношћу и сензуалношћу, што такође не би дале никоме. Имамо и бољи вербални фактор, а зна се да нас говор одваја од других примата и виших сисара. Палац и његова опозиција такође нас одвајају од разних хуманоида, а зна се да жене имају спретне прсте и да су склоније ручним радовима који захтевају прецизност и спретност. Одлучила је да ми будемо и издржљивије и виталније, па чак и дуговечније од нашег негатива. Подарила нам је и антрополошки лепшу спољашност.
Кад се погледа све то, природа није била шкрта према нама. Е, сад зашто се ми повлачимо пред мушким родом то је друго питање. Свакако да је религија ту умешала прсте и да су њени службеници осмислили добар начин да нас убеде да смо мање битне. То није Божја идеја, јер он не прави разлику међу својом децом, ерго то је дело обичних, малих, искомплексираних људи.
Ако хоћете даље, погледајте кроз историју, како су владале краљице и колико су биле успешне. То што је обичан плебс живео по другим аршинима, то је друго питање. Жене су дакле само физички слабије, али и то само условно узевши, јер ако се узме укупна маса тела жене и мушкарца, могло би се разговарати ко је јачи. Но та снага није ни толико битна за опстанак врсте. Постоје различите врсте снаге. Наша није физичка, али…
Оно што жене нису радиле – нису ратовале, то јест, нису започињале ратове, а учествовале су у њему. Рат се не састоји само од пуцања и клања. Треба неко да рађа потомство, како би народи опстали. Треба неко да храни и гаји нејач. Мора неко да се довија да би трипут окренуо громби капут и од коре дрвета направио ручак. Значи ми одржавамо живот, а мушкарци га уништавају. Сведоци смо да тренутно у свету постоји идеја о потпуној равноправности полова и њиховом изједначавању. Ја баш и нисам присталица тога. Мени се много шта ту не допада и не бих волела да сам мушко.
Да ли смо ми способне да се изборимо за потпуну равноправност. Рекла бих НЕ.
Али не због предности супротног пола, већ због нелојалности сопственог. Да смо мало мање подложне утицајима ЕПП варијанти ових потоњих, где би нам био крај. Да не наседамо на подметачине о томе шта све треба да променимо и укротимо код себе да би задовољили њега, биле би саме срећније и задовољније. Да не изједначавамо равноправност са баналношћу, можда би разумеле ко нам дрма кавез.
Да ли смо равноправни? Просудите сами.
