лижи се септембар, један од најстреснијих месеци у години. Време опадања лишћа, скраћивања дана, грожђа, крушака, куповине огрева, печених паприка и школе. Родитељи који имају ђаке већ су у бунилу. Знају шта их чека, па су нервозни, растурени, хистерични и помало очајни.
Куповина књига и школског прибора ( као и увек ми гајимо прасе пред Божић ), припрема гардеробе, јер је стара окраћала и омалила, а и ваља се да дете добије нешто ново да се не осећа инфериорно, набавка потрепштина за предстојећу зиму која ће очас посла доћи, уз све текуће проблеме који нас све прате. Онда су ту и рате за дивно летовање од десетак дана које се искашљава и исплаћује наредних пола године, па набавка зимнице и све остале ситнице које живот значе. И деца у тој атмосфери постају нервозна и раздражљива. Радују се школи, али не знању и умењу које она евентуално нуди, већ сусрету са другарима, великим одморима, хваљењем новим техничким идиотаријама, можда старим/новим симпатијама.
Школа је давно изгубила своју основну функцију и ретко ко јој се радује због стицања знања. Данас сви мисле да знају све. Каже се да је знање доступно свима, али да ли баш сви стижу до њега право је питање. Многи родитељи о школи говоре као о робији на коју су они и њихова деца осуђени. Деца и онако све боље занају од својих учитеља и наставника, који су и тако никакви. Одавно је започео тренд омаловажавања тог некада толико цењеног и поштованог занимања. Некада су ти људи носили поносан назив – просветитељи. Данас се на просветаре гледа као на нижу класу, неуспешну, лузерску екипу, која да је ваљала и била способна не би била у школи и не би радила за мизерну плату, већ би нешто стекла и бавила се бизнисом. Просветари су такође нервозни. Почињу да пате од разних психосоматских болести и већ се осећају уморно и фрустрирано, као да се нису ни одмарали. Многи им пребацују да имају дугачак распуст, не размишљајући да су законодавци још давно схватили колико је то тежак посао, али наравно то неће рећи гласно.
Има ли ишта теже и одговорније него обликовати, научити и некада и васпитати дете и формирати га у младог човека. Знају они да им предстоји девет месеци тортуре, шиканирања, омаловажавања, вређања, па чак и ударања од стране размажених, бахатих, неваспитаних и безосећајних маминих и татиних принчева и принцеза. Просветарима нема помоћи, јер их чак ни њихов основни закон не штити. Они су потрошна роба, а сви немили догађаји подводе се под нормалан ризик професије. Ни у једном члану закона се не помиње заштита тих племенитих људи који су одлучили да несебично поделе своја знања са другима и да им помогну у одрастању. Већ давно су престали да их питају за мишљење и они су постали потрошна роба, којој се јасно ставља до знања, да ако им не одговара слободно иду, јер је и онако читав ред оних који чекају да заседну на њихово место.
У земљи у којој је 50% функционално неписмених појављује се вишак просветара. Машала. Наравно, просветари су криви за досадну школу у којој се уче неке „непотребне“и превазиђене ствари. Као да они праве планове и програме, али они су на удару, јер су видљиви. Надобудни, бахати, скоројевићи, излишно је рећи полуписмени, јер њима то није потребно имају лову и статус, дају себи за право да коментаришу шта треба да се учи, како да се ради, шта све није важно, па деца и не морају то да уче. Њихови анђели су све то знали већ са три,четири године, али ови глупи и необразовани просветари нису увидели. А и шта ће им школа, кад су они, ти дивни модерни родитељи и борци за дечја права, успели и без школе. Школу уче несналажљиви и неспособни, који нису у стању ништа да створе. У ери интернета сви све знају и школа је превазиђена творевина. Њен смисао је да им причува децу 7-8 сати док они раде. Можда је најбоље укинути школу.
Просветни радници заглављени између чекића и наковња покушавају да се довијају на разне начине како би преживели тортуру са свих страна. Са једне стране закон им налаже шта да раде, с друге стране деца и родитељи имају сва права, удворички их подржавају закони у њиховој илузији да они све најбоље знају шта треба њиховом детету, па се ствара чаробни круг из кога никако да неко направи искорак. Деца се не смеју кажњавати, укорити, не сме им се рећи да нису научили или не дај Боже да не знају. Родитељима се не сме рећи да њихово дете бежи са наставе, пуши, пије, па чак и дрогира. О томе постоји омерта и сви окрећу главу. Кад дође до озбиљнијег проблема, криви се школа и наставници који нису предузели све неопходне мере да детету учине занимљивим оно што га уопште не занима. Сироти родитељи нису криви, јер немају времена за своје дете. Цинизам и иронија, као да децу рађамо другима. Као да смо инкубатори и епрувете а не родитељи који су дужни да васпитавају своје дете. Недозрели клинци имају права да одлучују о многим стварима за које нису дорасли, ментално дозрели и искуствено способни, али лепо је кад се чује.
Један број наставника остаје упоран у намери да буде оно за шта се определио и да деци пружи знање, али и васпитање. Њих нико не воли, ни родитељи ни школа, ни многи ђаци, јер они траже знање и бескомпромисно се боре да то и остваре. Они су кретени, будале, идиоти, сморови, глупсони, сељачине и шта све не у вокабулару надобудних, несигурних, несвесних незналица и мишева који се боје за свој статус. Уз богатство, моћ и статус мора ићи и надпросечно дете. То је пакет који мора остати запакован и украшен свиленом машном. Другу групу наставника, који су за себе паметнији, а за друге прихватљивији, чине они што су добро разумели трендове , па раде по систему „баш ме брига , ако хоћете функционално неписмене са дипломом, то ћете и добити“’.Они не инсистирају на неком знању. Оцене дају према потреби, јер шта их кошта да неком дају петицу? Лакше коњу без самара. Кад поклоне оцену они су мирни, а неко следећи нек вади кестење из ватре.Ти поштовани и прихватљиви наставници никоме не сметају. О њима се говори као о некоме ко разуме дечје потребе и следи нове тенденције.Узимају се и за добар пример. Искрено речено они и јесу паметни за себе, али шта друштво стварно добија од њих, сем немог послушника, то је већ друго питање. Њима родитељи доносе поклоне, хвале их и уважавају, јер о њиховом заправо неуспешном детету причају у суперлативу.
Родитељи раскорачени између реалности и потреба, између посла и породице иду најчешће линијом мањег отпора. Несигурни, збуњени, немоћни да разумеју и увиде да својој деци чине медвеђу услугу, сујетни и уображени, најлакше „ударају“’ по школи и наставницима. У својој потреби да буду мирни и да их процењују као успешне родитеље, осуђују рођену децу на незнање, лењост и превртљивост. Јер деца ће по логици ствари тражити кривце у другима, како би оправдали свој нерад: наставници их мрзе, књиге су тешке и неразумљиве, терају их да читају глупу лектиру која их не занима, уче превазиђене ствари и слично. Родитељи нису склони да увиде (или чак и увиђају али не признају) да имају размаженог, бахатог трута па захтевају да њихово дете буде најбоље, јер се подразумева да свако од родитеља буде субјективан и у свом детету види Теслу у најави.
Основни критеријум по ком се сада једначи јесте употреба рачунара. Нису свесни да је рачунар смишљен за просечне људе, како би и полуписмени могли да га користе. Није потребно чак ни знање језика (које је за многе најважнији критеријум памети), већ се многе ствари уче упамћивањем корака у раду. Мали је број оних који стварно користе рачунар у корисне сврхе и знају да га „једу“’. Већини је то у ствари замена за ластиш, фудбал, тетрис, кликере, а највише маму, тату и доброг друга. Компјутер, мобилни, ајпод, таблет и све друге техничке играчке само су илузија која полако али сигурно одваја чак и децу једну од других, па се сад друже најчешће играјући игрице, без међусобне комуникације, или уз обиље псовки и беса. Али, шта се може. Ново време доноси нове трендове. Последице ћемо сагледавати у будућности, важно је превазићи овај тренутак.
Долази септембар и агонија се наставља. Почињу нови проблеми, нови захтеви, стара очекивања и конфликти и анимозитети који се све више продубљују. Деца остају ускраћена за многе садржаје, јер нису заинтересована, поприлично су лења, неамбициозна и флегматична по питању учења. Опет ће се у аутобусима градског превоза чути такмичарске приче ко има више кечева, ко је побегао са часа, како је израдио профу и како је неки кретен питао баш онда када није био спреман. И опет се терет проблема пребацује на неспособне просветаре и нервозне, фрустриране родитеље.А лишће полако опада, дани се скраћују, ласте се јате и крећу на пут, док се шире мириси гожђа, пекмеза од шљива и печених паприка. Живот тече даље, а у које ће се море улити река нечијег живота остаје питање без одговора.
Ускоро ће септембар, па пријатно.
