ила сам на изложби једне уметнице која се притом зове Весна и симболика њеног имена наводи нас на прелепу мисао о пролећу и новом природном циклусу. Обично се каже: једне младе уметнице, али младост је релативна категорија.
Ја је квалификујем младошћу душе и погледа на свет, а већина воли да је омеђи годинама постојања. Занимљив концепт, храбро исказивање свога одрастања, богата једноставност колорита, сложеност порука и слојевитост једне индивидуалности. Спој романтике, лепоте и савремених погледа на свет. Има нешто чаробно у њеним шумама неспокојног лутања у овом компликованом свету. Ја нисам ликовни критичар и не могу се упуштати у стручне коментаре дела, али могу да осетим на нивоу своје душе да ми њен израз и дубина пријају. Не познајем жену и не могу рећи ни једну реч о њој, али њено дело за мене довољно говори.
Омеђена савременим технологијама које на чудан машинизован начин комуницирају са нама, отуђена од времена и бивања у природи као нашем једином аутентичном окружењу, уметница је, као у оној песми Здравка Чолића завапила „Поћи ћу у шуме, да je опет тражим …“
У том трагању за душом као категоријом ЉУДСКОГ постојања, њена чаробна шума постала је опипљива, стварна и реална. Готово да се може осетити мирис влажне земље и трулог лишћа које се слаже по нашем постојању. Та Њена шума није збир дрвећа скупљених у гомилу, него шума свих скупова који носе неку симболику и њихово значење далеко надилази појам слике која украшава зид. Та шума звукова, речи, мириса, боја, симбола, која носи печат крика наше душе да остане и опстане жива у свету лед-диода, стаклених екрана и пиксела који нам се забадају у зенице и стварају бол, даје неку нову наду.
То је шума у којој не назиреш пут, али те нека сила нагони да га тражиш, трасираш, уцртаваш и да се кроз отровне бршљене, шаш и густе лијане пробијаш ка светлу које се само назире. Нема ту филозофирања – то је филозофија по себи. Није ту слика уемтничко дело, већ сламка спаса у шуми неких нових идеја и трајања, за које не можемо да знамо да ли нас воде у рај или амбис отуђења. Окружени виртуелним познанствима и пријатељствима, потпуно сами пред стакленим екраном, морамо наћи свој пут, јер шума је жив организам и свакога тренутка једна нова биљка, можда и месождерка, јавља се на том путу. У тој грандиозности и велелепности незнања и личних немира пробијамо се као мушица мали и безначајни до границе невидљивог, тражећи начина да се изборимо са свим недоумицама и немирима које нам носи ново сутра.
Шуме речи, зграда, информација, електронике, скривају све друго и ми немамо ни начина ни могућности да на том путу који се наизменично отвара и затвара, сретнемо неког од крви и меса, већ бирамо целулоидне, виртуелне фантазме нашег или туђег мозга да нам постану сапутници на том путу тражења и губљења нас самих. Уметницу не познајем, а опет је некако сасвим јасно спознајем. Наш однос је однос две жене у шуми битисања у којој се сунце јавља као трачак, а густо растиње као константа кроз коју се треба пробити до личног задовољства. Овакву слику може створити само жена, јер само њена путена сензибилност уме да препозна, опипа, наслути колико је прашуме у нашим животима и колико од шуме не видимо више ни једно појединачно стабло. Престајемо да се дивимо том грандиозном постојању јединке дрвета и само спознајемо гужву корења, грана и снажних стабала која нам ремете пут. Чак и наше мисли су постле прашуме у које птице ретко залазе и само се чују крици разјераних капуцинера. У публици таман онолико људи колико је тог тренутка у могућности да поднесе лепоту и оптимизам.
И, гле чуда, препознајем неке. То су исти они које од младости повремено сусрећем на свом путу. Вероватно смо остали недорасли тренутку, па се тражимо по галеријама и књижевним вечерима, како би нешто важно схватили. Нешто што нам је свакако промакло. Оно што оплемењује је идеја уметнице, да се некоме у публици подари једна од графика. То је заправо свест да у тој шуми ликова који посматрају, ипак морамо имати свест да је преко пута нас Човек и да је могуће са њим остварити контакт дарујући му личну лепоту и визију. Тај блиски контакт, који се одвија преко папира, ипак је мачета којом се секу лијане и који допушта да се назре бар мала стаза која сигурно некуда води. Тај мали, људски чин има сврху доказивања обостраног постојања две јединке које су се случајно среле на свом животном путу.
Суштина је у томе да су случајности готово невероватне. Оне се дешавају са некимм смислом и промишљу неких енергија и божанских промисли које нас воде баш одређеног тренутка, одређеним путевима како би срели некога ко сигурно носи симболику и објашњење неке наше недоумице. Вредност тог чина не мери се новцем. То је богатство препознавања и разумевања једнозначних категорија и сличних стремљења.То је немушта подршка и потпора жељи да се буде несебичан и човекољубив. Моје познавање уметности, ма која она била, своди се на треперење моје душе, плус мало надограђеног гимназијског знања. Ја ту нисам експерт, као што ни у чему и нисам, али препознајем унутар свога тела ту фину енергију која проструји мојим венама и то неко необјашњиво, непојавно богатство које ме макар и на тренутак оплемени, дистанцира од баналне реалности, дода ми нежности и за мене је то довољно.
Трудила сам се да погледам слике без читања агенде, како ме речи не би збуниле у својој ограничености и противречности. Морала сам да дам себи могућност да разумем тај немушти, универзални језик који преноси поруку, без обзира да ли познајеш језик творца тог дела. Надам се да сам правилно разумела. Ма колико то банално звучало, порука коју сам разумела је: лепота у својој аутентичности исказана природним постојањем. Можда ће неко замерити да нема људских фигура, а ја бих рекла да је човек уткан у сваку линију и боју слике. Његов дух и духовност матрица су читаве изложбе.
Ја не стварам уметничка дела и не могу никога обрадовати делићем свога бића. Ја могу да створим шуму речи, можда конфузних и збуњујућих које одмах дају одговоре, али се можда и у симболици слова, ситагми, израза крије такође нека слојевитост, неки зрачак светлости, који ће бар некоме дати могућност да у овој густој, готово непроходној шуми наших живота, назре свој пут и поверује да га тамо негде чека светлост. Ако је то и само један човек бићу срећна јер је то сматрам успехом.
Хвала ти Весна што си нам допустила да назремо зрачак неког наступајућег пролећа.
