реирање емисије која се бави културом можда је један од најважнијих организационих, садржајних, и поврх свега смисаоних задатака у нашем радијском простору. На први поглед, чини се да је највећи узрок потешкоћа економски фактор, посебно када су у питању комерцијалне радио станице.
Тешко да постоји материјално оправдање прављења таквог програма, осим ако иза сцене не постоји евентуални спонзор одређене емисије, или донатор ширег пројекта у који би ушло и пласирање такве понуде. Но, пошто се такве ствари не дешавају често на овој географској ширини, економска оправданост чини се веома танка кад треба направити културни додатак (sic!).
Постоји, међутим, поред набројаних препрека нешто крупније и теже за сагледавање, што ме копка већ дуже време. Кад ставимо у исти контекст појмове културе и радија (ништа мање видљиво и у случају култура и телевизија), правило које важи је нехаотично изједначавање овог првог са уметношћу, односно са презентацијом садржаја који се углавном тичу производа умтености. Да ли је култура само прилог о новој књизи, репортажа о представи, музичкој нумери, прилог о изложби слика или биоскопској премијери? Лепо и корисно свакако, али да ли је могуће ставити знак једнакости?
Питање на које немам одговор (како год да пробам погрешићу сигурно, јер много бољи од мене су пропали у том покушају), јесте шта је уопште култура? Шта тај појам покрива, на шта се односи и колико различитих дискурса у себи синкретише, питања су којима се баве учене главе још од Платона. Оно што можда треба да покушам(о) је да промислимо феномен радијског културног дискурса. Кад тако поставимо проблем, све изгледа доста једноставније и води нас у правцу који нас занима.
Културни дискурс радијске праксе могао би се посматрати као троструки прстен који се, налик руским бабушкама, налази један у другом. У покушају детерминисања њихове природе и значаја морамо кренути од суштине медија о којем говоримо. Аудитивност као радијска супстанца истоврмено је органичавајући и обавезујући фактор. На овом нивоу ствара се најшири план деловања унутар дискурзивних култрних пракси. Тај план је језичка култура, односно култура говора.
Сви елементи говорне праксе долазе на радију до највишег могућег изражаја. Радио је медиј који пажњу публике упућује само и једино на језичку поруку, пошто свака друга порука (сликовна, гестовна…), не постоји. Говорна култура преносиоца те поруке, радијског водитеља, представља онај друштвено – културолошки хоризнот унутар којег се конзумент креће. Синтакса, дикција, колоквијални говор, акценат, говорни стил – само су неке чворне тачке у комплексном дискурсу индивидуалног говора који се као огледало опште културе појединца престао неговати на већини наших медија. Радио програм није изузетак, тако да омашке које се свакоднеене могу чути последица су вишегодишњег друштвеног, политичког и културног пропадања.
Једно необавезно и лагано одношење према говору и техника „лако ћемо“ довела је до тога да се неадекватно едуковани људи гурају пред микрофон. Радијском водитељу или новинару – репортеру није потребно академско филолошко образовање. Потребно му је, ипак, солидно познавање матерњег језика и његове естетике. Способност да јасно, граматички коректно и смислено каже оно што се од њега/ње захтева пртпоставка је уласка у радијски посао испред микрофона.
Образовна функција радијског програма која је бачена у запећак лежи управо на плану језике и говорне културе. Наша популација је прилично неписмена и необразована без познавања језичког стандарда, док висок проценат млађих од 30 година није у стању ни да коректно изговори мало сложенију реченицу. Пласирати исту такву језичку некултуру у радијском програму производи двоструку штету: срозава ниво емитованог програма и врши даљу контаминацију свакоднвене културе.
Други прстен културног дискурса на радију јесте уређивачка политика. Фокусирање на одређен садржај претпоставља и посебну циљну групу којој се радио у целини, или делом свог програма, обраћа. Овај ниво је већим делом ван нашег интереса, јер би у супротном била обавеза нека врсте вредносне класификације у односу на укус, што никако није намера ни задатак овог текста. Овај, условно назван средњи прстен, битан је у ширем смислу.
У зваисности од циљне групе за коју се програм креира, зависиће и шири културни модел којем ће појединачна радио емисија или програм у целини дати свој допринос. Без обзира да ли је у питању музички радио новокомпоноване, популарне или озбиљне музике, контакт емисија са наградном игром, информативни програм – све су то садржаји који креирају неку ширу културну матрицу са којом се слушалац идентификује. И ту се никако не може говорити о више или мање културним садржајима.
Питање некултуре може бити везано за први ниво културолшког дискурса о којме је већ било речи. На нивоу говорне праксе на радију можемо детектовати нетачно, некултурно и примитивно. На плану избора садржаја можемо говорити о различитим културним матрицама којима поједини садржаји припадају.На овом месту долазимо до трећег прстена који се налази унутар ова два шира плана. То је питање презентације изабраног садржаја појединачне радио станице у односу на њену профилисану уређивачку политику. Свако путовање садржаја културна је пракса по себи, али за одређене програме (информативни, спортски, музички, временска прогноза), постоје већ нека уходана решења која могу осцилирати у одређеном обиму, не остављајући простор за неко заначјније експериментисање на плану презентације.
С друге стране, контакт програми, разговор са гостима у студију, репортаже, па и прилози из културне културе (sic!), са почетка приче, остављају широко поље недовољно експлоатисаних модела пласирања. Свака ова фомра може и треба да буде инструмент културе, без обзира да ли ће њен садржај бити прилог о концерту, књизи или разговор са слушаоцима на неку тему. Ако је тим у студију у стању да испрати захтев језичке културе и изабере садржај који је циљној групи интересантан, већ је на пола пута.
Али ту причу тек почиње, пошто је питање како једно од најтежих.
Текст је објављен у часопису „Линк“ априла 2006. године.
