а сам опасно застранила. Имам велики проблем. Неизлечиво сам болесна од књигизма. Мислим да је то болест зависности и не знам зашто се не налази у међународном шифрарнику, па да ми најзад поставе дијагнозу и будем заштићена шифром.
Овако, брате не знам где да се денем. И други људи са овом дијагнозом крију се к`о губавци и одвајају од нормалног света, да их не види, јер би могли да завршимо на ломачи. Хоћу дијагнозу и Бог да ме види. Онда могу да се шепурим к’о флаша од пива у бунару и будем јединствена.
Овако, сви су заплашени, јер не знају да ли је заразно. Можда и боли, а смртоносно је свакако. Кад ми неко дође у кућу сажаљиво ме гледа и лаганим тоном исказује своје саосећање, мислим више сажаљење према мени и мом проблему.Из политичке коректности, обично ме нежно питају: Колико ти времена треба да обришеш полице са књигама? Ја тада схватам да сам у озбиљном проблему па се пољуљам и пожелим одмах све да их спалим, али кад гости оду, ја ко среброљубац почнем га их гладим и додирујем готово извињавајући се. Болесно – сто посто. Није ми довољно што бацам паре и правим неред, него се и бавим глупостима. Зашиљим оловку ко првачић па подвлачим, нешто записујем, коментаришем, бајаги ја имам нешто да кажем. Што је још горе усамљујем се, губим време, игноришем друге и ко будала се смејем и плачем сама. Збиља се бринем да ли је то излечива бољка.
Навукла сам се на књиге и трошим тешко стечени новац за мртав капитал. Направила сам од куће гробницу. Повремено обећам себи да ћу се скинути са тога, да ћу постати чиста, да сам јака и да ја то збиља могу. Али, авај, издајице ноге одвуку ме на погрешну страну. Уђем у једну од папирних гробница и као омамљена сасвим се изгубим. Лутам, преврћем, листам, разгледам, летим с тезге на тезгу и обавезно завршим са пуном кесом папира, не размишљајући, потпуно лишена племенитих емоција, да је неко дрво погинуло због моје ( и мени сличних ) болести. Онда се к’о пувањак увучем у кућу и кришом, као да ће ме ухватити у прељуби, опет листам, гледам, читам, потпуно отуђена (сећам се од негде то се зове алијенација). Што је најгоре, моја околина мора да трпи моје пороке.
Стално обећавам себи да ћу се поправити. Да ћу бити нормална. Да ћу као сав нормалан свет отићи у радњу и куповати у неком мегамаркету све оне дивне, чаробне ствари које нам нуде. И пођем ја, није да нисам пробала. Све у почетку буде лепо и обећавајуће, али порок је порок. Прво се ухватим за новине (то ми делије мање драматично, готово невино), али неки ме демон натера да дођем до тезге са књигама и болест се испољи у најгорем виду.
Морам да потражим помоћ. Само да ми прилепе шифру и биће ми лакше. Онда бар нећу имати грижу савести. Људи ће ме се мало плашити, мало ме заобилазити, мало сажаљевати, али ће ме макар оставити на миру.
Ево, опет ме хвата, бојим се да није наследно, па да ми и деца скрену тим путем.
