олико заиста кошта култура у Србији? Да ли је она, ако ово питање пропустимо кроз Марксове шаке, заиста надградња или ипак основна, насушна потреба без које нам живота нема? Због чега су недавни снимци непрегледне колоне људи који чекају да купе позоришне карте за представе у ЈДП-у изазвали толико усхићење? И шта је оно што нас је дотакло у слици људи који на хладном јануарском дану и под тмурним небом стрпљиво чекају нешто тако лепо?
Ствар је више него очигледна: грађанима Србије просечна цена позоришне карте од 700 до 1200 и више динара сувише је велики издатак у оквиру њихових месечних буџета. У ситуацији када мора да се бира између основних потреба и нечега што је додатна вредност, ретко ко ће бити у дилеми. Чињеница да је у односу на укупну цену коштања једне позоришне поставке и однос према евру, 700 динара представља смешно мали износ за оно што уживалац театра добије, само додатно појачава суморну претпоставку да у нашој нам Србији културни садржаји не коштају много у односу на цене коштања свих других, неопходних потрепшина, а да грађани немају ни тај мали износ за њу да издвоје.
Свака економска криза сурово и недвосмислено поставља захтев нове листе приоритета. Најчешће са те листе прво отпадну трошкови оног што се зове друштвени живот – путовања, вечере у ресторанима, приватне журке, филмски фестивали, концерти, позориште… Листа је подугачка и њено скраћивање у директној је пропорцији са поменутим, а што је квалитет свакодневног живота у сфери духа и душе.
Срећом, живот у савременом свету у којем добар део дана постојимо онлајн, довео је до тога да одрицање од културе ипак није ни тотално ни коначно. На ЈуТјубу сијасет је музике, филмова, образовних емисија, па и позоришних комада за свачији укус и ничији џеп. Па изволимо, господо. Само је питање наших потреба, укуса и избора шта нас изнутра храни и оплемењује – Шекспир, Керуак, Гранд или нешто између.
Али, ватростално уживање испред екрана нашег ПЦ-а, лаптопа, таблета и осталих капсулираних облика хитецх уживања (сиц!) у садржајима које нуди Мрежа, чини се да не може у целости и равномерно квалитетно да замени живог човека, живу реч, живу публику, речју, живот сам. Отуда је ред испред нашег нам и још увек са старим именом ЈДП-а пробудио толико чуђење, усхићење, радост и на крају одушевљење које се тих дана, као цунами, распрострло кроз традиционалне и нове медије.
Ред испред позоришта доказ је насушне људске потребе за лепотом и нужности да хомо сапиенс директно и без посредника учествује у једној од најсложенијих уметничких форми – театру. Ритуал одласка у позориште, куповина карте, гардероба, ложе и партери, тишина пред подизање завесе, овације или разочарење, колоплет емоција док на сцени посматрамо животне драме и комедије, фарсе и лакрдије, туге и опомене – незаменљиво је искуство за сваког ко се једном опекао позориштем и његову магију пригрлио као део своје нутрине. И није важно волимо ли комендију Бубе у уху која недавно остаде без свог спиритус мовенса или ћемо сами себе сецирати гледајући Ахмеда Нурудина у Народном – оно што нам позориште доноси јесте да нас судара са самима собом и тера на мисао. А мисао је светло које се над читавим светом прилично затомило и рекло би се да чкиљи на издисају.
Тужно је и радосно моје дубоко уверење да би слику реда за позоришнуи карту више могли да видимо испред свих позоришта по Србији, тамо где их има, када би карте биле толико испод цене. Тужно је једино што у земљи Јоакима Вујића немамо довољно позоришта да у њих стану сви културно испошћени грађани и грађанке. Због тога су ми опаске о културним Београђанима увек биле отужно бљутаве флоскуле и прилично сумњив израз локал патриотизма, јер су директан показатељ несагледавања шире слике стања у српској култури. Откуд знате да у селу поред Власотинца не би разумели Шине Милене Марковић или у Куршумлији не би пригрлили Кеноове Стилске вежбе?
Мала места по Србији гладна су квалитетне културне понуде, те су тако и књижевне вечери, као анахрон и потпуно превазиђен формат културног догађаја, у српским варошицама прави друштвени празник. Питајте издаваче колико су посећене у Шајкашу и Силбашу а колико у кругу двојке. Због тога је и посећеност Београдског сајма књига утешна статистика која даје неку наду да се ипак у нашој земљи чита. Да ли се чита довољно и да ли публика чита довољно квалитетно – други је проблем, и о њему треба доносити закључке уколико много тога узмемо у обзир а не само ниво образовања и читалачког укуса, који и онако није независна ментално-психолошка категорија већ се развија, негује и гаји кроз породицу, школу, окружење и сијасет других не мање важних категорија.
Но, што се тиче ЈДП-а, недавне гужве и почетка овог текста. Да ли заиста неко мисли да карта за позориште може реално да кошта 1 евро? И да за тај износ сви ти људи који учествују у стварању једне представе могу да од себе дају професионални и уметнички максимум? И да буду акдеквартно плаћени? Да ли смемо да очекујемо да културу, па и позориште као један од њених храмова (е, о овоме тек што би могло да се промишља), негујемо као Потемкинова села и да не кошта ништа?
Квалитетна понуда захтева улагање новца, стручности, времена, љубави, идеја, планова, стратегија, креативе. Позориште, као и филм, скупа је играчка али неопходна људском духу. И души. Потонули, затрпани кичом и шундом који се проглашавају елитном културом и мењстримом а њихови представници џет-сетом срспког друштва, промрзли грађани чекали су стрпљиво како би себи појачали замрло светло и да би се на два сата у мраку позоришне сале осетили добро и достојанствено. Као људи који воле лепоту.
Због те обећане лепоте, фотографије километарске колоне буде наду да није проблем у нама, грађанима. Ја се извињавам свима због овог грађани, али кад чујем реч народ одмах се сетим Његоша и у глави ми звони на узбуну.
