удски мозак је чудна творевина.То је апарат који свако добије на рођењу, али је зезалица у томе што не добијамо упутство за уотребу.
Тако ми постанемо поносни власници неупотребљиве апаратуре, која се притом и не види, па не можемо да се хвалимо и гордимо тиме. То раде други за нас. По систему: Знаш како је мој мали паметан? Има три године и већ зна где зека пије воде! А вама уши расту к’о магарцу од среће и збуњености својим апаратом и чини вам се да сте далеко изнад свих. Просто сте један лумен и вундеркинд, кад знате толика чуда. Прво упутство за употребу је злоупотребљено.
Сва срећа око нас је пуно читача тајних знакова и зналаца у области сам свој мајстор, па крене фамилијарно и пријатељско саветовање на које све начине овај ваш чудни апарат може да се употреби.Предлози иду од балета и каратеа, преко тениса и енглеско/француског језика, до клавира и фудбала. Веома је значајно колико је око вас стручњака који вас саветују, јер што их је више то ћете боље погрешити и упасти у замку туђих жеља и способности. Што се ваших талената и специјалности тиче, оне и онако нису битне. Као дете ви сте глина коју обликује сваки неуки, наивни уметник. Шта ви уопште знате о себи?Ту су други да осмисле ваш живот. Важно је да случајно не губите време у дружењу и игрању, јер и комшијска деца иду на стотине активности, па морате да се укључите у такмичење, ко има сујетнију околину.
Чим вас притисну први закони, да морате да пођете у школу, као да је то природна датост, ви сте већ у систему, који најбоље зна како, колико, зашто, у ком својству, где, треба да стичете елементарна знања о употреби 5% мозга, јер то је довољно да се не унеређујете по кући и умете да климате главом к’о коњ на празне јасле. Учитељи такође у систему мораш овако, држе упутство за употребу вашег органа, уредно написано и прописано и сигурном руком вас воде у жељеном правцу. Морате се уклопити у просек, јер просек је идеал. Не дај Боже да се нешто побуните и кренете да користите још који проценат вашег апарата, то је сигуран пут да вас прогласе неприлагођеним, мало шицнутим, необичним па можда чак и опасним, или бар безобразним и непријатним за околину. Зато, ако желите мир, не постављајте питања, не размишљајте много, не тражите одговоре, не исказујте дилеме, не буните се, речју – не мислите. Будите просечни.Можда је боље невидљиви, јер тако нема опасности од тога да вас средина изопшти. Бити у систему је супер, што би рекли у филму Варљиво лето: А систем смо ти тато, ти бато и ја. У њему се учиш пливању на дуге стазе у непознатом правцу.
Средња школа је нови изазов за ваш орган. Она није обавезна, па сте слободнији да бежите са часова и учите мање, како не би оптеретили дотични орган. То је друштвено популарно и прихватљиво. Орган је већ давно у хибернацији и мирно лала, уживајући у чудесној лепоти бескорисности и нерада. Његове функције почињу полако да отупљују, одумиру, атрофирају и он све мање има жељу да се, макар и повремено укључи. Али важно је да сте ви уклопљени и готово омиљени. Сви вас хвале да сте разумни, добри, послушни, ћутљиви, просто једна душа од особе коју би свако пожелео у својој околини. И ви сте срећни. Вода вас лагано, спонтано носи и ви плутате као дрво њеним прљавим токовима.
Е, сад има оних што су слабије прилагођни, па реше да наставе да гурају у главу чињенице, формуле, статистичке податке, теорије, хипотезе и хипотенузе, па наставе да губе време по неким академским институцијама, тетурајући се к’о пијани кондуктер у помахниталом возу. Они су већ виђени као нескромни, надобудни, уображени, склони филозофирању, гурању носа где им није место и слично. Они се усуде да користе читавих 9% органа уз ризик да се не снађу у социјалној средини. То су они што стално нешто запиткују, промишљају, љуљају кавез, траже објашњење, захтевају аргументе, даве с чињеницама. То је она најнепопуларнија врста. Њих се углавном клоне, избегавају их, прескачу, заборављају, изопштавају, гурају у запећак, јер су напорни. Вечито би нешто да таласају. Не може човек од њих да се одмори.
Кад се заврши и та сторија са бубањем и препевавањем туђих мисли и дела, ето живота право ниоткуд. Е, сад брале, укључи се ти у слику из чијег рама си толико хтео да изађеш, несвестан да су те давно угурали у неки похабан рам. Деси се, на нивоу статистичке грешке, да се неки надобудни надувенко одлучи и да експериментише са својим органом па крене да га употребљава на свој начин. То је већ зона изазова.То раде или храбри или луди, а на крају све дође на исто, јер маса не воли непоћутне.
Када се наш орган звани мозак пробуди из хибернације, негде око четрдесете, ухвати га паника што је изгубио силно време, такорећи више од пола живота, у спавању, па се одромбољио, улењио, омекшао и постао полуфункционалан, па се хистерично залети да сустигне самог себе, али не бива брале. Већ је много воде протекло Нилом. Онда почнемо махнито да лудијамо са два-три-четири посла да би одржали какву-такву слику о себи и покушали да надокнадимо све пропуштено. И тако изгубљени у простору и времену крунимо свој живот ко бајат лебац. Притиснути временом, захтевима и идејама других, нашом укорењеном навиком да други мисли за нас, несигурношћу, лаганим замором, великим жељама и још већим прохтевима, започињемо изградњу чардака ни на небу ни на земљи.
И тако из тог међупростора виримо к’о миш из рупе , сморени, разочарани, бесни, фрустрирани, незадовољни. Оправдање налазимо у притужби на друге, у неправди, несрећи и другим бајковитим стварима, не схватајући да смо се тек пробудили из хибернације и да нам је наш главни орган у заостатку од више деценија. А живот баш брига за наше промашаје и комодитет. Он шиба даље и нема намеру да нас чека. Наш рођени живот шиба ка неповрату, к’о Симплон експерес, све до мере кад нас полако отпрате у мировину или ти пензију, у коју понесемо картонске кутије свих разочарења и недостижа.
Најзад нас нико ништа не пита и не слуша. Можемо да питамо и причамо шта желимо, и тако ће се то приписати старачкој деменцији. Наш мозак лагано може опет да уђе у хибернацију, јер сви мисле да смо досадни, да ронцамо, смарамо, давимо, гушимо и шта све не. Мислите ли да ће неко желети да одслуша нашу животну причу о грешци коју смо починили према том нежном, рањивом, драгоценом органу који смо запустили? Ма не. Свако ће својом главом ударати у исти гранит, јер много је лакше не мислити и не преузимати одговорност за сопствени живот.
Зато размислите, да ли да будите мозак?
