вакога дана, већина нас се упире из петних жила да вредно и предано ради и остварује планове дате, наметнуте, захтеване, очекиване, од стране других. Увек смо у дилеми да ли смо довољно радили. Да ли смо све завршили? Да нисмо нешто заборавили или прескочили?
Aгонија нашег аргатовања траје одскора до наше шездесетпете године. Више од пола века трудимо се да нешто урадимо, а затим неко други стаје на наше место и наставља тамо где смо стали и иде истим, или бар сличним путем.
Кад завршимо свој радни дан бавимо се тривијалностима које живот значе. Тек тада размишљамо о храни, облачењу, менталној хигијени, свом здрављу. Ми смо на другом месту. Да би пренебрегли чињеницу свеопште небитности, затрпавамо се морем непотребних и надасве сувишних ствари. Бесомучно купујемо и довлачимо ко кртице тоне хране и планине гардеробе, јер то нас држи у илузији да смо живи и да смо нешто постигли. Kратки и ретки тренуци опуштања дешавају се на одморима, путовањима, забавама. Заправо, они нам се нуде да би нас залудели и држали у идеји да можемо да одлучујемо о нечему и да имамо права на сопствени живот. Они нам служе да би веровали да постојимо и да смо живи.
Сво наше трајање везује се за туђа очекивања и наша испуњавања. Та илузија сопствене битности тера нас да свакодневно устајемо и обављамо читав низ рутинских активности које опет имају за циљ да испуне нека навикнута понашања добијена и утврђена нашим одрастањем и васпитањем. У том галиматијасу ми губимо себе и постајемо роботизовани и шематизовани зомбији. Наше постојање своди се на траг који смо оставили тамо где смо провели радни век и, ако је среће, у душама оних којима смо нешто значили. Својих прарођака готово да се и не сећамо и тек понекад споменемо их успут, причајући понешто о себи.
Данас се млади стално фотографишу. Овековечују сваки тренутак свога постојања, подсвесно увиђајући да ћемо једнога дана сви бити само фотографија која ће доказивати да смо постојали. Млади су боље од нас који смо живели и у неком другом времену, прозрели ту свету тајну о нашој пролазности и готово небитности. Они желе да оставе траг у времену, али ова нова техничка помагала врло су лукаво смишљена и нису створена за вечност. Она су само секвенцијална анализа нечијег живота.
Ја и даље повремено преврћем пожутеле фотографије својих предака, замишљајући их у тренутку времена када је њихов лик заувек уловљен у оку фотоапарата. Данашњи телефони, таблети, лаптопови, рачунари и ина техничка сокоћала, превртљиво нас издају само једним кликом који брише све успомене. Као да неко жели да постанемо људи без сећања, успомена, историје. Једнноставно, обична батерија или дугме на тастатури може да одлучи да ли ће неко од нас нестати из погледа, да ли ћемо постојати у времену које долази. Свако може да нас избрише из памћења неке техничке меморије.
Сећате ли се када су колоне прогнаних дошле у наше крајеве са сиромашним завежљајима или само пластичном кесом у рукама? Нису плакали за имовином која је остала за њима. Највећи број њих је жалио за фотографијама које су остале негде на згариштима. Били су то неми сведоци њиховог живота и немушти докази да су некада давно живели сасвим другим животом. Оне су доказивале да су њихова деца и унуци имали баке, деке, рођаке, пријатеље. Без њих све остаје само на речима, а речи су варљиве и сећање превртљиво, па више никада неће знати шта се збиља догађало у њиховом животу.
Каже се да слика говори више од хиљаду речи. И то је делимично тачно. Свако од нас може на старој изломљеној фотографији неке забрађене старице збуњене оним што јој се догађа или пажљиво удешене даме са великим шеширом, препознати своје црте лица и знати да неки гени давно створени и залеђени у фотографском трајању, живе и у њему. То постојање и трајање даје нам сигурност и храби нас да се боримо и ако знамо да ће доћи дан када ћемо и ми бити само фотографија.
И тако ми вредно и предано радимо како би једнога дана били нечија далека успомена. И само ту, у том сегменту, сви смо равноправни, јер чак и они које је живот наградио обиљем без рада свакако ће на крају бити тек бледа фотографија постојања.
Према томе – сликајте се.
