сећам нешто влажно на образима, као да се киша слива низ лице полако и голицљиво. Не знам одакле тај водени млазић што стидљиво голица моје ноздрве које се равномерно шире и скупљају као после напорног маратона.
Не, ја већ дуго не плачем, јер давно сам постала велика девојчица. Не плачем, јер немају кога да гану моје сузе. Ридам безгласно негде у души док се трепавице глупо клатарају као лепезе и бешумно скидају мрак са мојих очију. Пуштам душу да трепери и сањари враћајући се у нека давна, лепа времена, док је још постојала Национална класа и док су људи познавали и препознавали једни друге. Време када је осмех био прикачен као орден на свако младо лице.
Био је шармантан, надарен, недокучив, београдски мангуп финих манира, урбани лик са знањем језика живота, хедониста и боем, другар и партнер, недокучиви занесењак, објекат жеља и снова многих генерација шипарица. Са њим су одрастале генерације, дивиле му се мајке и баке, обожавале га пегаве девојчице, и са њим се идентификовали фрајери у покушају, типови са жељом, момци са стилом. Њега су цитирали и имитирали некадашњи фрајери који су држали до себе. Уметник живота и глумац ситуације увек у својој улози смиреног, културног и лепо васпитаног светског бонвивана и верног партнера једне личне приче. Без великих ломова и скандала, лишен примитивног хвалисања, оперисан од малограђанске самољубивости, скроман у контактима са оним најнижим људским знатижељама, живео је свој велики-мали живот. Имао је свој живот, своју причу, своје пријатеље и себично је чувао и сачувао своје достојанствено људско постојање. Био је и остао човек са стилом.
Шта рећи, а не бити патетичан, јер Гага то никада није био. Достојанствено је грицкао свој хлеб живота и још достојанственије отишао са сцене. Тај лепи човек са стотину имена које ћемо дуго носити у души, оставио је празнину и не видим чак ни на хоризонту некога ко би могао да му буде сличан. Јединствени човек са стотину лица – Џими Барка, Прле, Бане, шлагер певач био је и остаће наша Национална класа.
Надам се да је отишао на неко боље место где ће умети да препознају и цене његову јединствену лепоту. Желим му миран сан и узбуркане боемске тренутке са пријатељима који су давно отишли и сада седе у некој пријатној кафаници на стратокумулусу, пијуцкајући своје пиће и збијајући шале на рачун живота.
Не. ја не плачем, јер сузе нису за рели возаче који возе свој последњи круг у Монци ни за Бановић Страхињу и епске јунаке какав је Гага био, који својим животом уђу у легенду.
Ставићу фластер на душу и сакрити рану која све више крвари и сузи и попити пиће за душу великог мајстора живота. Прогутаћу тугу као горки лек и наставити даље, испирајући очи кишом која ми се слива низ лице.
