осегнувши за старинском формом пикарског романа и његовом једноставном организацијом сижеа, писац нас одоводи, као и свог помало магловитог јунака, у чаробне пределе нестварног и мистериозног.
У свету овог романа границе реалног и нереалног су крајње релативизоване и постојање паралелних светова и њихово стално преплитање је основна сижејна окосница. Сви ликови овог романа су на ходочашћу, у тражењу опроста и могућег спасења. Сви на души носе неки грех који их чини изгнаницима из спољашњег света, али исто тако, они ни у унутрашњости свог бића не налазе жуђено спокојство.
И зато, ради тренутног олакшања, док се не дође до потенцијалног краја путовања и очишћења, сваки од ходочасника својим сапутницима прича своју причу. Сваку од ових прича писац доследно гради у овиру тајанственог света духова и утвара, где је све подједнако стварно и нестварно, где ни сам људски живот више не поседује никакву реалну утемељеност.
У том брисању искуствене спознаје поставља се питање шта је човек и његово овоземаљски живот. Безимени јунак и његова животна судбина која уоквирује ходочасничке приповести, парадоксалано потвђује ову тезу о несазнатљивости суштине човековог постојања, а писац нас, неочекиваним финалом своје књиге, оставља у недоумици шта смо ми, као читаоци.
На крају ове привлачне и занимљиве маштарије чини се да једино што реално постоји и опстаје изнад свих релативности јесте прича која има своју специфичну, ником неоткривену али неодољиву чаролију. Ово Давидово поетичко становиште изрећи ће један од ходочасника: „Чему живот ако га неке силе јаче од нас могу мењати? Можда смо зато да бисмо у тренутцима када застанемо на неком одмаралишту какво је ово, могли испричати причу. Ништа више.“
Филип Давид: Ходочасници неба и земље, Просвета, Београд 1995.
Текст је објављен у часопису Беорама
