во ме. Није да сам вам недостајала, али су ми неки пребацили да сам лења и да сам се опустила, а то није препоручљиво у овако озбиљном тренутку. А заправо мало сам допустила мозгу да оде на дужи одмор. Кад погледам, он се јадник труди да ради по сав дан, а ту сигурно нема продуктивности. Наши стари нису били будале кад су нас учили да се дан од 24 сата дели на три једнака и равноправна дела, па 8 сати радиш, 8 сати уживаш и 8 сати спаваш. Е сад, нова наука звана биолудија нас учи да је та формула превазиђена. Вероватно се наш мозак у међутајму развио до неслућеених граница, па сад може да ради без паузе. То је збиља револуционарно откриће. Мора да су га усавршили на експериментима in vivo у некој тајној лабораторији. Ја морам да признам да сам скроз ретро, превазиђена и непродуктивна, јер не могу толико дуго да будем концентрисана. Овај издајник од мозга саботира ме и одбија послушност, па већ после 10-ак сати почне да брљави. Добро, ја свакако нисам Бентли, ја сам више као Лада, не јурим, него се котрљам, а вала сам и неудобна.
Него, није то моја данашња опсервација. Питам се, да ли се и вама чини да су људи потпуно флипнули. Цео свет будаласа на граници тешке шизе. Гаде и загађују ову нашу заједничку Мајку земљу до мере да јој се смучило, па почиње да бљује ватру, гађа камењем, дрма нам и измиче столицу. Питање је кад ћемо сви колективно отићи у историјску клоаку. Чини се да је развојем технике и технологије човек реципрочно почео да смањује вест. Ништа му није јасно, јер се одвикао од размишљања, пошто то за њега ради машина. Рацио је постао луксуз који себи ретки допуштају.
Маса се понаша лоботомирано, као да их се не тиче што на све стране тресу земљотреси, дивљају ветрови, потапају поплаве. Размишљају као мали Перица – важно је да није на мојим вратима. Као да читав свет није једна обична глобална селендра, па му сви дођу једни другима комшије. Ја сам, некако мислила да је принцип да комшији цркне крава наш специјалитет, али сад тек видим да смо ми бедни аматери у злоби и зависти. Богу хвала, ту лекцију нисмо добро научили, па смо приучени и још увек немамо пориве да креирамо кризе. Те Сциле и Харибде туђи су специјалитет, али ћемо сви да се насучемо на жало или нажалост. Свет се забавља, бави се тривијалностима, залуђује се небулозама, како не би морао да примети да смо закуцали на врата пакла и само чекамо да нам их отворе.
Ја сам један од наиваца, али не из Падине или Ковачице, већ из срца Белог града (како то цинично звучи), који мисли да још увек може нешто да се поправи. И спречи катастрофа. Ја, на пример рециклирам. То је мој тренутни допринос околини. Ако не могу да помогнем, бар не саплићем ноге другим, или себи самој. У мојој улици, на 500 метара дужине, можете видети словом и бројем 3 кесе за рециклажу. Кесе се добијају бесплатно, али изгледа да су људи постали толико себични, да ни своје ђубре неће да дају бесплатно. Али, и то је врста свести, или бесвести. Нећу ја да кажем да сам нека хероина, или особа за угледање. Желим да кажем да није скупо бити фин, или културан, или освешћен, јер ћеш иначе бити освештан. Па ви видите да ли остављате нешто у аманет свом потомству.
Озбиљно сам забринута за нашу планету. Манијаци се играју Бога, а испаштају сви. Ако се то лудило не стави под контролу (са оооозбиљном терапијом), онда би овај, или неки сличан текст могао да се схвати као епитаф. Ко жели да разуме, схватиће, ко не жели осетиће. Морамо разумети да нам није мисија само да узимамо, већ понешто и да дајемо. Толико смо токсиковани свим и свачим, да свако јутро морам да погледам у огледало да ми није израсло још неко уво, или недај Боже нос. Можда би могла да поднесем само треће око, под условом да није са страбизмом, или астигматизмом.
Била сам сведок како од потока широког 50 сантиметара настаје река широка 30 метара која руши све пред собом и мења конфигурацију терена. Видела сам како скупоцене куће постају страћаре пуне блата и ђубрета. Природа се наљутила и одржала јавни час из предмета моћ и важност. После проласка бујице, у трену је све нестало. Остало је само камење и предео налик месечевој површини. Ни они који су ту рођени у прошлом веку нису могли да препознају пејсаже. Али, њено величанство Природа је племенита, па се потрудила да покаже колико је још увек добронамерна и поново је допустила биљкама да се развијају на кршу и камену. За пар година, ако човек опет не настави да прави глупости, неће се ни приметити да је бујица однела све пред собом и оставила пусти крас.
Па сад ви видите шта ћете , јер свако има право да се креће и да буде кретен.
