вих дана, сасвим случајно сам се, унутар себе, укључила у расправу о томе Марија да, или Мaрија не ?, која потреса културни миље нашег града. У давном 15-ом веку Херберт (или Хуберт, зависи ко чита) ван Ајк је насликао слику Три Марије на гробу.
То је сликар за кога се не може са сигурношћу рећи да ли је насликао приказ мистичног јагњета са Гентског олтара или не, али се тврди да је увео уљане боје у сликарство. Расправа око тога је и данас присутна, а заправо је сада већ потпуно ирелевантна, јер је остала само битна чињеница да то уметничко дело постоји у светској културној баштини и да му се многи диве.
Не волим да прозивам именом и презименом никога, али ради разумевања моје приче морам поменути да се овога пута ради о Три Марије Шерифовић. Када сам случајно сазнала да ће имати концерт у Народном позоришту, моја прва реакција је била да сам била љута и готово увређена. Заузела сам опортуни став и сама са собом расправљала о том догађају. Никако ми се није уклапао њен лик и дело са институцијом у којој би требла да се деси премијера њене уметности. Тај осећај љутње држао ме је неколико дана, а онда сам села на канабе и запитала се што ме то толико љути, а нико мени међу не преорава. Читајући коментаре видела сам да многи људи из света културе и уметности, нарочито глумци (на које сам посебно осетљива из приватних разлога), имају исти став као и ја и последично сам претпоставила да сам у праву. Но дубљим промишљањем увидела сам своју грешку и сагледала разлог свог бунта, који верујем, делим са многима, али га они можда нису освестили.
Запитала сам се шта је то што ми смета код Марије и ту нашла паралелу са чувеном сликом ван Ајка. Прва Марија је бунтовна, необична, самосвојна млада жена која се не уклапа у стандарде и клишее које је наметнуло данашње време. Њу човек некако не може да смести у своје стандардне и усвојене оквире и одмах се јавља предрасуда, стигма и став да је она последично негативац. Кад сам дубље размислила нисам могла да се сетим да сам о њој прочитала неку аферу, прљавштину, неподопштину или било шта што би теоретски могло да ме стави на страну противника. Искрано, ја баш не пратим естраду, па можда немам сазнања о неким њеним лошим поступцима, али у оквиру својих знања и информација нисам имала шта да јој замерим. Чак је одједном добила у мени присталицу, јер се дивим њеној храбрости да буде сасвим другачија и аутентична. Тешко је бити сам против свих и ту лежи корен мог поштовања према њој. Прва Марија добила је прву рунду. Немам ништа против ње.
Друга Марија је она девојка која је бранила боје Србије на Евросонгу. Нисам фан овог такмичења, али ко сам ја да процењујем. Тај мој став деле и многи мени знани људи, јер мислим да је то фестивал кича, лаких нота и необичан циркус у коме више не недостају ни кловнови, ни артисти, већ само дресирани тигрови. Верујем да су и они присутни, али иза сцене и за нас остају невидљиви. Без обзира на то, ми смо пристали да учествујемо у том галиматијасу и онда немамо права да се бунимо. Остаје чињеница да је Марија достојно представљала све нас и да је то урадила на коректан и достојанствен начин и на крају победила. Чак и они који не прате ову манифестацију, бар мало су осетили задовољство што је наша земља ( ипак овог пута оличена у Марији) победила. Било је ту много различитих коментара, али остаје записано да је она победница и да је довела читаву булументу странаца у наш град. И свака јој част. Ту нема шта да се приговори. Била је то Молитва за земљу која је у том тренутку још увек имала главну улогу лошег полицајца и та и таква Марија је почела да скида седам велова наше ружноће у светским медијима. Ако је и толико – хвала јој. Знам да ће многи од вас помислити како се победници бирају на необичне начине и ту би могли да причамо у недоглед, али Марија је победница. Тачка. И друга Марија је победила.
Трећа Марија је она која је извођач илити певач музике коју ја баш не слушам.То је мој, а можда и ваш избор. И то је у реду да постоје различити укуси. Колико сам разумела она не пева фолк музику, већ неки поп или како се то већ зове, музику која има своје следбенике. У тој музици нема позива на ратовање, убијање, неправду, неморал или било шта слично.То је помало сладуњава баладична музика коју смо слатко допуштали другима које смо проценили као значајније и ако не знам са сигурношћу да кажем због чега, који су организовали и по 14 концерата за редом у нашем граду и уредно смо то подржвали, или се бар нисмо бунили, док нас на неки необјашњив и мени нејасан начин нису издали. Можда ће неко од компетентних стручњака моћи да расправља о квалитету музике, али ја нисам стручњак у тој области и не бавим се тиме, али могу са нешто мало музичког образовања да кажем да Марија има свакако много бољи вокал, илити глас, или просто речено боље пева од оног омиљеног лика ког смо заборавили. У циљу крајње поштеног односа, одслушала сам неке њене песме по систему случајног узорка и рекла бих да ту има допадљивих, романтичних песама које лако улазе у ухо и памтљиве су. И опет понављам – девојка уме да пева. Да ли се нама та музика допада то је неважно, јер свакако постоје они који је воле. Дакле ако желим да будем поштена и трећа Марија је победила. Па шта је онда спорно у њеном наступу у Народном позоришту?
Ми који покушавамо да одржимо слику једне друге културе и уметности држали смо се позоришта као своје сламке спаса. Било нам је лепо да размишљамо да је оно тај Рубикон преко кога неки делови нашег друштва не прелазе и у њега не залазе. То је била наша одступница и наш бункер за одбрану културе за коју се залажемо и ми смо је бранили својим интелектуалним снобизмом,за који мислимо да нам је једино преостао. Пошто смо на свим осталим културним пољима губитници, бранили смо част ове институције ставом а не аргументима и доживели Маријин концерт као дефлорацију миле, нежне, девице која нам је била понос и дика. Дефлорисање тог простора доживели смо као силовање сопственог мозга и ставова. Слабо се ко, пре тога, љутио на многе представе које су биле и више него кич и неукус, правдајући то слободним уметничким изразом. Пристајући на тода окренемо главу и не приметимо тако рећи сопствене слабости и такво скрнављење, отворили смо пут и другим врстама израза, којих се гнушамо, са или без аргумената. Наш проблем да уделимо искрену критику на рачун онога што ми волимо и гледамо, неких представа, глуматања, шмирања, преглумљавања, тужних режија и још тужнијих извођења, сомнабулних сценографија и накарадних костима да не би открили мане нама блиске и драге, готово фамилијарне установе, довео је једног тренутка до празних гледалишта и живота на рубу егзистенције многих уметника. Њима смо, међутим, опростили јер они су уметници, а уметници су мало чудни, што додуше признајемо само онима које глорификујемо.
Одлучили смо да ћутимо и једноставно не посећујемо милог нам рођака на самрти. Био је то вид протеста, али тихог, безгласног, да не примете они други. То лицемерје нас је довело до некритичности или селективне критичности, па смо упали у рођену замку. Нисмо били спремни да се гласно побунимо против свог, па немамо право да се бунимо ни против њиховог. Да смо својима указали на грешке и пропусте, имали би право да критикујемо и друге.То је она чувена прича о стаблу и шуми у оку. Својим ћутањем довели смо у назавидан положај све оне бардове и величине који од свог рада више нису могли да преживе, а установу за коју се толико залажемо, до просјачког штапа и шта им је друго преостало, него тржишна утакмица која је сурова и није јој име култура.
Мислим да, чак сама Марија и није највећи проблем. Оно где делим нелагоду је како ће се публика која ће бити , квазиинтелектуално речено конзумент концерта, односити према нашем чеду – театру. Да ли ће умети да цени место и значај установе у којој се концерт одиграва? Да не почну да скачу по ложама, пуше и бацају флаше на бину? Можда је то наш страх? А сетите се како је настало позориште и који су му били први појавни облици. Ако се неко и појави у јагњећем гуњу, биће то само окретање точка историје уназад. Што се маски тиче, оне су и онако на животној сцени већ дуго. Према томе, Марија није спорна. Спорно је што ће нам они о којима размишљамо као конзументима јефтине уметности оскрнавити храм наше илузије да смо већи, бољи , другачији. Њихово је уставно право да слушају шта желе, без обзира што ја или ви то не волимо. Ми смо криви што их на врема нисмо научили да разликују уметност од киче, или им барем показали да постоје и друге врсте уметности.
И тако данас стоје Три Марије на гробу наших илузија и рушевинама Бастиље за коју се нисмо борили мудрошћу, већ надобудношћу.Знам да постоје разлике и оне су видљиве, али не желим себи да допустим предрасуде и стереотипе. Хоћу да покушам да будем поштена пред собом. Себе човек може само да покуша да слаже. Љута сам била јер сам полагала право, као да имам тапију на установу која се зове позориште и одједном сам се осетила угрожена јер ми неко одузима имовину. Мислим да је то наш камен спотицања.
А што се тиче Марије,врло успешно је одрадила никад бољу рекламу, јер је оволика одија довела само до још веће заинтересованости. Марији желим успешан концерт. Људима који слушају њену музику желим пријатне тренутке и јасно исказујем зебњу и жељу да нам чувају наш храм културе, те да неког од наредних дана, као што сам ја одслушала Маријине песме, можда дођу и погледају представе и покушају да буду поштени према себи и искрено се замисле, па им се можда и та врста културе и уметности допадне. Сви имамо једнака права, само имамо различите начине коришћења истих.
