удбина једне књиге је авантура времена које пролази, остављајући на исписаним странама траг заборава или поновног ишчитавања новог/старог читаоца. Књига Романа Гуља Азеф (превео Мирко Ђорђевић, “Respublica”, Београд 2002) авантура је сама по себи, још од времена свог првог издања, далеке 1922. године у Берлину.
Роман Гуљ, контрареволуционар и потомак руских племића, створио је у изгнанству, пар година након Октобарске револуције, дело којем су се дивиле и саме вође револуције са Лењином на челу. Повест о есерима терористима, њиховим судбинама и актима које су предузимали у царској Русији представља мунициозан покушај осветљавања и спасавања од заборава значајне епизоде руске историје коју су бољшевици деценијама вешто заташкавали.
Строга документарност на којој аутор инсистира, информативност текста и његова праволинијска реченица која на моменте изгледа сувопарна, захтевају од читаоца макар зрно предзнања. С друге стране, романескни проседе причања приче доследно је испоштован. Роман је конструисан око судбине неколицине јунака чији се животи прате првенствено у контексту њиховог политичко-терористичког деловања. Индивидуализација карактера условила је и истовремени унутрашњи поступак карактеризације па се ликови формирају и изнутра, из своје свести ка спољашњем свету.
Двоструки наративни модел аутор је вешто искористио, задржавши се на пољу историјског искуства али не издавши ни књижевност кроз коју је покушао да изрази основни проблем којим је био заокупљен. Гуљ се бави феноменолошким и метафизичким промишљањем терора као људске праксе инструментализоване у сврху покретања друштвених промена. Јунаци романа су радикална струја есера која је изводила многобројне терористичке операције, од смакнућа министра унутрашњих послова до убистава руских кнежева, а све у циљу друштвеног и државног преврата.
Иронија трагичне судбине есера јесте спрега њиховог терористичког крила и полиције, чиме су револуционари вешто контролисани од стране државног врха. Лик из наслова романа, Иван Николајевич Азеф, шеф војне организације есера, први човек терора истовремено је и високи полицијски службеник који својом позицијом провокатора држи све конце у рукама, чувајући на тај начин стабилност државе.
Историја нас учи да се сваки тоталитарни режим на овакав или сличан начин брани од промена. Повезивање полицијско-војних структура са маргиналним милитантним, криминалним или револуционарним организацијама је механизам успостављања контроле државног апарата над оним сегментима друштва који могу представљати евентуалну опасност по стабилност режима (наше искуство током деведесетих није у том погледу безначајно). Структура војне организације партије есера и руске царске полиције застрашујуће је слична, утичући и на компатибилност психолошког профила припадника једних и других, што објашњава лакоћу успостављања односа и могућност инфилтрирања шпијуна.
Идеја о контролисаној терористичкој активности зарад остварења вишег циља, очувања задатог стања, генијално је оперативна и даје резултате у свим недемократским уређењима. На тај начин моћ у рукама неколицине појединаца увећава се математичком прогресијом. Заједнички интерес задржавања једном освојене моћи поражавајућа је чињеница покрета, што ће на једном месту бити сажето у мисао да је Централни комитет прожет духом касте; спремају се да убију Бурцева јер неће ни по ту цену да прихвате да је шеф ВО провокатор како не би изгубили привилегије.Иако назвавши своје дело по једном од јунака, Гуљ највећу пажњу поклања другом истакнутом члану есера, Борису Савинкову, погубљеном у чисткама 1925. године. Он је медијум ауторовог филозофског дискурса о терору као мистичко-религијском искуству.
Представљен у роману као апсолутни посвећеник идеје терора, његов лик се креће у широком распону од поетичног занесењака и песника до монструозног и леденог ума који убија људе спорта ради и због досаде, о човеку коме је веома тужно и мучно, који нема ништа, који ничему није привржен, за кога љубав не постоји, коме је живот глуп, али можда генијални глечер који клизи у тами…Метафизичко-религијски дискурс који аутора превасходно интересује можемо пратити кроз поступак карактеризације споредних ликова у роману који су, посветивши живот партији, достигли мир са собом и смрћу. Занесеност и апокалиптична преданост покрету и његовим циљевима није покретач главног јунака, Бориса Савинкова. Језовитост његове емотивне ампутираности и духовно неучествовање у животу и свету чине га помало камијевским јунаком који пуца јер му сунце иде у очи.
Савинков остаје једини недоречен у свом револуционарном заносу за који се питамо да ли у његовом случају уопште постоји. Он је ту сасвим случајно, чини нам се на моменат. Комплексност његовог лика послужила је аутору да се позабави енигмом зла као таквом, злом по себи, отворивши питање разлога који ће појединца навести на одузимање нечијег живота. Скоро да се на крају чини циничном шалом то што су два човека чију судбину пратимо у ствари људи без икакве идеје есера у себи. Док је први обичан жбир и инфилтрирани елемент чији задатак је разбијање покрета, други је лудак.
Поставивши ствари тако, уз верност документарној грађи, аутор је не само испричао мрачну повест предоктобарске царске Русије, већ је и себи и нама поставио питање о бесмислу терора као категоричком императиву индивидуалне и колективне судбине који се на крају окреће против својих верника и церека им се у лице.
