ада људи желе да докажу да су изнад свих других живих бића, често се позивају на говор као нашу важну карактеристику. Ми смо поносни на своју способност да своје мисли, идеје, жеље, хтења и осећања пренесемо другима говорећи о њима.
Oне су збиља савршено средство онога што се данас модерно зове комуникација, а заправо изворно је саопштавање, веза, опхођење између два или више бића. Знам, помислићете, зашто бића а не човека? Зато јер сам дубоко убеђена да ме мој верни, добри пас савим добро разуме и разговара са мном језиком који ја још не познајем. Али ништа чудно, на свету постоји безброј језика које не разумем, али не негирам да се поједини примерци наше врсте њиме врло лепо служе и разумеју.Прича о Вавилонској кули и помешаним језицима толико је животворна, да мора бити бар делом тачна.
Али није проблем у неразумевању хиљаде страних језика. Проблем је у неразумевању свог властитог, оног који те одређује, који те подиже и води, онај што ти тече венама и којим је записан код твога постојања на коме једино умеш да кажеш мама, а да то буде прожето осећањима. Све друге речи могу се лепо преводити, али рач мама, нарочито када се изговори у часовима туге и страха, непреводива је на било који језик, јер се та филигранска, паучинаста структура осећања не може преводити.
Сви људи говоре, али мало је њих који нешто кажу. Није разговор ређање речи које познајеш, без реда и смисла. Нису то скраћенице, туђице, сленгови, жаргони, поштапалице. То су црне рупе васионе што могу да усисају читаво људско постојање. Тужно је што је можда довољна једна реч тврдоглаве, сујетне будале, да уништи читав наш свет.Т и егоистични манијаци власници су свог нашег постојања, само зато што познају реч довољну за уништење. Можда вам се ова тврдња чини прејаком, али размислите мало, колико је секунди било потребно седамдесетих година прошлог века, па да једно не изговорено Њет претвори земљу у атоме прашине. Сетите се само једнога Да, и судбине Хирошиме и Нагасакија. Да ли и даље мислите да претерујем?
Развојем технологије и све лакшим доласком до материјалних добара, човек постаје све ограниченији и све мање користи мудрост и интелигенцију, претварајући се у робота, а да то и не примећује. Самозадовољно се хвали умећем говора, или оним рудиментима те узвишене радње која је још преостала записана у пожутелим речницима. Данас су песници попут диносауруса, готово сасвим изумрла бића и ретки су људи који умеју да следе и разумеју снагу тог уметничког израза. За разумевање поезије треба таленат и вежба и, што је још горе, много читања, а то је данас луксуз. Тако је мало оних „старих“ душа које умеју да прате звук стихова и мелодију узбурканих осећања поете. Треба разумети речи и наћи њихов прави смисао.
Али говор нису само речи. Говор је сложена делатност, за коју је неопходно имати мудрости, доброте, путености саосећања и многих других готово неразумљивих и превазиђених значења људског постојања. Речи нису камење које се баца низ стрмину планине.Оне су грудве залеђеног снега што доноси лавине. Оне су симболи и сигнали. Оне су ужарене лопте енергије која се котрља низ време и удара у невидљиве препреке простора. Речи се урезују у наше месо и наш ум остављајући кратере. Када су благе и топле, оне побуђују нежне титраје наше душе и ми неприметно постајемо благи и нежни. Када су грубе, наша се крв ускомеша и усковитла, као најстрашнија олуја, и наша реакција су најснажнији громови што сатиру све што дотакну.
Речи су моћно оружје и најблажи лек који лечи сваку рану.
Није свако уметник речи, али не мора бити ни терориста. Оне могу изазвати тектонске поремећаје у људима. Свака носи своју специфичну енергију и понека нам се чини као најлепша мелодија , као Мала ноћна музика.Друге су тешке, опоре и неслушљиве, као какофонија раштимованог оркестра, као гром у планини на којој си сам а не знаш пут. Неке су збуњујуће, превртљиве,горке пуне пелина, неке мирисне као смиље и лековите ко босиље. Реч није игра и ако, код мудрог и вештог човека служи за игру. Речи дробе и мељу људску душу. Оне погађају невидљиве мете нашег срца.Оне нам одузимају дах и нагоне на плач.Постоје речи које нас вређају до поништења. Оне страшне, повређујуће речи које служе да униште, да потру, да претворе све у ништавило, да оставе пустош, да украду душу. Оне се понекад изговарају на најслаткоречивији начин. Постоје и речи које нас плаше. Изазивају у нама зебњу, страх и стрепњу. Неке су нам мучне и изазивају гађење.
Али, постоје и речи које нам пуне једра ветровима љубави.Оне нас узносе и милују нашу душу.Дају нам снагу, воде напред, отварају нове хоризонте. Њих приглимо и љубоморно чувамо. Кад говоримо, морамо се увек сетити да свака реч има своју тежину и енергију. Морамо мислити шта та реч носи у свом језгру. Која је њена маса и атомска тежина? Може ли да изазове експлозију нечијих осећања? Знам, важна су и дела. Она су видљива и трајна. Она су опипљива и материјална, али реч – реч чини човека. Она је невидљива, али се материјализује. Она је неухватљива, али траје. Реч је оштрица мача којим се сече постојање. Човек је давно измислио теразија, ставите реч на вагу и не закидајте на мери. Оно што одређује човека јесте реч. Она је његово нематеријално биће скривено у чаури звука који титра и вибрира остављајући трагове на туђим душама.
… Кажњаван за све што помислим ,
А камоли што починим ,
Осумњичен сам за нежност
И проглашен кривим
Што љубав не гасим мржњама,
Већ новом, већом љубављу
И живот не гасим смртима,
Већ нечим друкчије живим…
Бесмртна песма, Мика Антић
