ош као девојчица много сам волела биологију. Имала сам и доброг наставника који је успео да ми приближи ову јединствену науку. Са посебном преданошћу и задовољством сам учила, истраживала, читала енциклопедије, листала атласе, правила хербаријуме и албуме и, право да вам кажем, нешто и научила.
Сећам се лекције о симбиози рака и сасе. Мој наставнике је тај пример узео као један од посебно упечатљивих. Наравно, дао је читав низ других примера и мени се чинило да смо ту тему обрадили савршено. Али, сад, када сам велика девојчица, установила сам да му је промакла највећа симбиоза. По мени највећа симбиоза је дупе и фотеља.То је толико снажна веза да је ни хемороиди ни дијареја не могу да раставе. Просто, немогуће је замислити да неке велике, дебеле, меснате и масне стражњице не седе у удобним, меким фотељама. То је напросто природна предодређеност.
Ако би којим пуким случајем устали из ње, могао би неки сулуди ветар да их сруши. Не дај Боже земљотреса у ком би се фотеља озбиљно уздрмала, па би могли и да падну. То би била пропаст за оба судионика ове симбиозе. Могли би нетрагом да нестану, што би била велика природна катастрофа. Фотеља је заљубљена у баш ту стражњицу, као што и она гаји дубока нежна осећања према фотељи. То вам је као природни закон и ја дубоко верујем у ту емоцију.И није ту само љубав у питању. То је и ствар анатомије. Не може сваки глутеус да се смести у фотељу. Није природно. Неки су, брате, као створени за клупу, шамлицу, хоклицу и друге помоћне справе. У историји је, додуше, познат и онај Давид, што своје гузове бесрамно показује посетиоцима. Сва срећа да је био уредан, па нема жуљева на њој. Тај сигурно није знао шта је фотеља (ма кажем вам, тотално безначајан тип).
Мислим да би се део биологије и функционалне анатомије могао звати гузеологија са посебним освртом на симбиотске процесе. Постоји ту и поткатегорија парателиста – сакупљача пара на сто начина, али то вам дође више као хоби унутар претходне категорије. Нарочито инсистирам на роду и врсти, јер су значајне за истраживачки рад ето сад, дадох тему за докторат неком амбициозном седачу на дрвеној скамији иза врата).Морамо разумети комплексност дате везе. Неопходно је проучити начин одржања и самоодржања датих категорија, јер оне су изузетно распрострањене и нису ендемске врсте, већ се налазе у свим климатским условима и на свим меридијанима, што представља нарочито значајан податак.
Данас имамо и примерке неких сушичавих гуза, такозваних гузантропа, богомданих за ту позицију. Они неуморно вежбају да својим вижљастим телом подсећају на гладне и сиромашне. Просто, разумеју они ту позицију и ако им није нарочито привлачна. Они су на позицији седача зато што само из фотеље добро виде. Ако би им неко измакао исту, одмах би почели да пате од амблиопије, вертига, сомнабулизма, инсомније, а богами и деменције. Сузила би им се свест и почели би да заборављају. Ми се морамо борити за здравље свих својих изванредних примерака, те у циљу очувања истог не смемо измицати фотеље онима којима су неопходне. Морамо имати емпатију према њиховој љубави и привржености. Фотеља ти дође као здравствено помагало.
Предлажем да се у циљу очувања здравља подкатегорије вечитих руко-водитеља, фотеље од сада па навек , праве од титанијума. Колико сам обавештена, то је веома поуздан материјал и може да потраје цео људски век, па и дуже.Замислите какву би трауму доживела стражњица којој је пропала фотеља. То би била трагедија.Такође предлажем да, у случају да носилац фотеље првог, другог и трећег реда, уколико умре у неком тренутку свог ванредно значајног живота, његову фотељу обавезно наследи неко од уже фамилије (шурњаје и пашенози се искључују, у обзир долази само директна генска линија ). На тај начин би се сачувала тако неопходна природна селекција и не би долазило до мутација и неадекватних промена.
