ожда би требало бити помало спутан и за нијансу одговорнији сада, после додле НИН-ове награде, приступити писању о новом роману Светлане Велмар Јанковић, али ће ауторка овог текста, ипак покушати да без бојазни, пружи кратки приказ овог књижевног дела.
Роман „Бездно“, издат лета 1995. године, у издању, „Времена књиге“, и поред својих постмодерних квалитета (мотив нађеног рукописа, фрагментарност форме, разлистаност начина излагања), доноси српској модерној прози једно право освежење, јер је враћа лепоти приче и приповедања. На неколико стотина страница текста испричана је целовита и јединствена прича која ће нам, врло живо и кокретно, дочарати једно време и један ишчезли свет.
Избор кнеза Михаила Обреновића за главног јунака романа може на трен заварати читаоце, али, далеко смо од било какве романсиране биографије или историјског романа. Ово је психолошки роман где се кроз три различите перспективе може сагледати човек у историји и сва трагика његовог положаја, настала вечног несклада унутрашњег и спољашњег напона. Временска удаљеност ауторке од епохе коју реконструише и сам избор веома, у политичком погледу, осетљивог раздоља српске историје, могли су довести до препуштања коментарисању и наглашавања приповедачеве тачке гледишта.
Замку субјективности ауторка је избегла формом (кнежев дневник, књегињина писма, фотографове белешке), оградивши се тако од експлицитног коментара свезнајућег приповедача. Приповедач је присутан само у кратким коментарима на почетку романа, док нас не уведе у причу, и на прелазу година, док сав остали простор остаља слободном исповедању својих ликова, Михаила, Јулије и Анастаса и њиховом унутрашњем ослобађању и откривању.
Избор кнежевског пара за јунаке романа условљава присутност обимне историјске грађе, која је више у функцији оживљавања временског раздобља него у сликању самих ликова. Тај фактички, документарни темељ романа формира јавну (политичку) страну лика протагонисте и два пратећа јунака, али он, ипак, остаје у сенци оног личног, суштинског и дубоко људског.
Интимна, тамна страна јунака, фундаментално одређена скоро побожном љубављу према жени и тежином наслеђа милошевске крви, односи превагу и њена стабилност одређује промене јавних и политичких активности кнеза Михаила. Те сталне борбе спољшње форме и унутрашње слојевитости и расцепљености, присутна код сва три јунака, полазиште су дубоке аутоанализе која сва три лика доводи до поразног сазнања о немоћи индивидуе да се отме силма историје и фатума.
Ову захукталост унутрашњег живота прати, што се више приближавамо крају књиге, захукталост приче, брзо смењивање приповедних целина па се тако, и на формалном плану, сугерише све брже и неминовније прибижавање удесу.
Несналажење у себи и у времену, проузроковано ломом у брачном животу и расцепљеношћу властите личности, вечна је прича о трагичности човекове земаљске егзистенције. Ту непознату силу која у свој вртлог безусловно увлачи људску јединку, ломећи је под жрвњем историје, сво троје јунака називају бездном, наслућујући га како у свету, тако и у себи. На крају крајева, прецизно име и није толико битно. Остаје само то да нас бездно, тамно и вечно, све чека.
Речено је већ да је овај роман чврсто временски одређен. Та карактеристика „Бездна“ има своју, како романескну, тако и културолошку функцију. Дочаравању раздоб ља (1858 – 1856) посебно је послужио „старински“, како сама ауторка каже, језик тог доба, који је, свакако, један од најбитнијих чинилаца естетске вредности овог романа.Иако, по много чему, овај роман изгледа старински (по теми, времену, језику, васпостављеној форми дневника), све то му никако не одузима модерност и актуелност. Човек са својим унутрашњим бездном, у трагичном тражењу непостојећег ослонца у вањском бездну, стална је актуелност и преокупација, без обзира на историјски тренутак у коме је ухваћено његово тумарање по мраку. Личности, какве су предстаљане у овом делу посебно могу бити блиске и разумљиве сензибилитету модерног читаоца.
Та свестраност приступа овој комплексној теми (у поетичком, стилском, језичком и сваком другом погледу), сведочи о оправданости одласка НИН-ове награде у руке Светлане Велмар Јанковић.
Светлана Велмар Јанковић: Бездно, Време књиге, 1995. Београд
Текст је објављен у месечном часопису Беорама, 1996.
