идим да се ових дана подигла прашина око ријалити програма. Потписује се нека петиција да се тај програм укине. Побунили се људи против ТВ програма оних телевизија које се издржавају од реклама и послатих порука, а причамо о капиталистичком уређењу. Нешто ту није сасвим јасно.
Па, драги моји, не бива тако. Данас је све по систему „тражили сте – гледајте“. Не можемо бити лицемери и захтевати да се укину они програми за које ми мислимо да су шкарт и да нас затупљују и заглупљују. Сви се нешто бусају у прса и заклињу се у демократију и слободу речи и говора, а онда, када се њима нешто не допада, они би да укину. То нема у демократији. Демос одлучује шта ће да гледа. Одавно је завршена ера прописаних филмова, књига, представа и слично. Данас је све бувља пијаца, што је Бора Чорба давно схватио, па свако узима шта му се допада. Нема цензуре – то је слобода. Е, сад што многи не знају шта ће са слободом, то је други пар опанака.
Риалити постоји свугде и у свим земљама га прати одређени слој људи.Не очекујете ваљда да сељак, тежак после целодневног копања и ринтања седне да гледа Крлежу или слуша Луј Армстронга. Можда би требао да се унесе у Леду и да се наједном узвиси до разумевања сложених психолошких профила тих ликова или ужива у сложеним тонским варијацијама Гершвина. .Хоћете да оду на балет, или слушају Рахмањинова? Па, немојте ме зафркавати. То не раде ни они који желе да се представе као врло образовани и писмени. Одавно су Достојевски, Кафка и Грас протерани из лектире, а ево у комшилуку терају и Његоша, а то место су заузеле многе литерарне минијатуре. Ретко ко хоће да се посвети читању поготово читању са разумевањем, а после тога још и анализирању ликова и догађаја. То је чиста фолиража. Нигде на белом свету више од 10 посто људи нема времена да се бави личним растом и уздизањем духа.Време нас гази, живот меље и ми смо ко усахла кобасица, повремено потпуно оцвали и спарушени. Да смо озбиљније схватили Орвела, данас би били спремнији, али човек је грешно и наивно биће.
Код нас се форсира свакодневно уздизање тела на пиједестал савршенства, а о неком културном успењу нема ни говора. Што се тиче духа, многи не разумеју ни појам дух, па би га лако побркали са Савом Савановићем. На свим нашим телевизијама заједно нема 5-6 збиља озбиљних емисија из културе и науке. То су досадни садржаји који захтевају размишљање, а радни човек није способан да у вечерњим сатима, после 10-12 сати рада још и мисли и помно прати културне садржаје. Да ли ико посвећује нашим младим талентима више од 2-3 минута у јутарњим програмима које гледају надрндани радни људи који се припремају за посао, па док подижу радну температуру и у клозету вежбају толеранцију повремено погледају у ТВ да би видели какво ће време бити. Сви победници музичких такмичења, они силни математичари што побеђују диљем светског шара, млади филозофи и интелектуалци нису занимљиви. Још једино спортисти добијају неко ТВ време, али и они селективно, па ретко ко зна како стојимо са шахом, мачевањем, уметничким пливањем и слично. За нас је фудбал најважнија споредна ствар на свету и знајући то све треба да нам буде јасно. Хлеба и игара још давно је речено.
Најшармантнији су ми она тзв. урбана гунђала. То су они о којима је и Рамбо Амадеус направио песму. Они стално нешто критикују и згражавају се над свим и свачим, имају ставове и идеје, раде на пројектима, конзумирју живот и слично а речник им није одмакао даље од првог полугодишта другог разреда основне. Које је то лицемерје? Овај свет је све само не лепо идилично место где је све сређено и уређено, само још да се укине риалити програми, па да рајски уживам.Ви сте власник свог живота, свог времена, својих одлука. Што гледате садржаје који вас узнемиравају и згражавају? Да нисте затурили даљински? Па већ две деценије 95% филмова које гледамо су чисто насиље, пуно крви, ниских страсти, баналног и огољеног секса, зла и погрома. Све врви од потока крви, зла, преваре и садистичких порива и служи да нас заплаши и претвори у неме послушнике и мишеве завучене у рупу живота.
Још од филма „Кад јагањци утихну“, може се пратити парабола филмског лудила, уз опаску да су неки од тих филмова уметнички добро урађени, технички савршени, глумачки добро донешени, али је а већина тешки треш. Није питање употребе савремених техниких средстава ради стварања илузије, већ садржаја, приче, поруке, идејности, емоције.Хоћете о позоришту? Па прво се пресаберите када сте последњи пут отишли и одгледали неку добру, квалитетну представу, где се глумци не деру, не шмирају, не преглумљују, не користе јефтине трикове, где се не преоблаче и не глуме травестите, па ћемо онда о култури и театру. Театрално је представљање многих „пројеката“ као културних догађаја.Некада су БЕМУС, БИТЕФ, ФЕСТ и друге манифестације значили културолошки помак и изазов, данашње не желим да коментаришем. Хоћете о књижевности? Погледајте излоге књижара и прочитајте многе наслове, па ми реците да на томе треба да нам се културно развијају деца и млади нараштаји. Уз дужно поштовање, култура није лебац да је сваком потребна и неопходна, али ако је већ нудимо, нек лебац буде свеж и здрав, а ми га имамо као буђав лебац.
Не будимо лицемери и сервилни фолиранти. Осврните се око себе и искрено погледајте у реални свет. У њему влада најцрњи, ђавољи риалити. Људи гину, даве се, гуше, умиру гладни и жедни, заражени свим и свачим, а највише мржњом и немоћи да се заштите и одбране од зла. Моћни без задршке малтретирају и угњетавају оне слабије и немоћније, а онда се крију иза неких карикатуралних тзв. закона које не поштују. Нису ли најбоље плаћене професије у ствари маргина образовања и културе? Зар нас не засипају лажним вредностима, сјајем, богатством и обиљем, док већина света грца у сопственом измету? О чему причамо? Риалити је слика и огледало онога што на жалост јесмо постали и постигли у општедруштвеном смислу. То је реалност цивилизацијског напретка планете. Увек се ограђујем и кажем част изузецима, али да ли их је довољно да подигну глас против свих облика прљавштине, блуда, лицемерја, насилништва, крокодилских суза,себичности и нечовештва?
Овај риалити који се догађа у свету и свуда око нас је опасан, деструктиван и регресиван. Он убија људскост у нама и ми постајемо неми посматрачи стварних трагедија, које доживљавама виртуелно, јер тако је лакше. Људске судбине за нас постају лоши романи и приче. На сваку муку окрећемо канал и гледамо нешто опуштајуће да нас не би потресло. Постајемо его-манијаци који само размишљају – Ја, Мени, Ми дај, узми, отми, окрени главу, не обазири се на друге, баш те брига, срећа нисам ја, ма то је и заслужио. А од џојстика и виртуелних ратних игара на којима нам се одгајају генерације, до џојстика на бомбардерима само је корак. Зар нисмо и сами били сведоци тога? Ми нажалост имамо искуство игре уништења.
Риалити јесте ревија карактера, сакупљених од стране стручњака. То јесте експеримент у коме видите све људске особине огољене до фекалија. То јесу особе спремне на егзибиционизам, које вапе да их неко примети, које желе да буду важне и занимљиве, које се сујетно отимају за парче славе, што би Ворхол рекао и популарности, али други их гледају. Ти други на тај начин заборављају своју муку посматрајући туђе свађе и прљав веш. Лакше им је да живе уз информацију да и познати плачу, псују, ленствују, лажу, оговарају и раде све што и обичан мали човек. Можда је и боље да се свађа та гомила умишљених, небитних људи који замишљају да су важни, него да немоћни, мали огорчени човек ту страст коју улаже у навијање за свог фаворита и троши рођени новац на то, пренесе све своје ниске страсти на улицу. То би био риалити са смртним последицама.
Оставите мале, обичне људе на миру да се забављају на онај начин који могу да испрате. Не глумите високе интелектуалце, ако не подижете свој глас што одумиремо, мужеви туку жене, синови убијају очеве, мајке даве своју децу, из школа се протерују стварне вредности, маргинализују се све лепе и часне ствари, а друштвене вредности полако цуре у септичку јаму светске цивилизације. Ако вам све то не смета онда пссссст. Окрените канал. Пронађите даљински. Ваш избор је шта гледате. Не воајеришите потајно, већ храбро реците да и вас то интригира, али вас рудименти културе спречавају да се ваљате по блату.
И још нешто.Нарочито ми је забавна подела на урбане и руралне ријалитије. Каква трула подметачина. Право је питање, како они што траже укидање ријалитија знају да је то дно-дна, ако не гледају? Ја не знам, јер не гледам, али ћу баш погедати да бих имала корективни фактор. Како да знате шта ваља, ако не знате шта не ваља. Сви смо ми одговорни само за своје понашање и сви смо бар делимично егоисти, па полазимо од себе.
Не завирујте у туђе двориште док своје нисте почистили. Поштујем туђе мишљење, али га увек узимам са резервом. Сама бирам своје грешке.
