аиђу дани када се упиташ: „Шта сам све могао, а нисам…, Шта сам све желео, али…? Куда сам требао, колико умео, зашта имао дара, а нисам искористио? Где би ми био крај да сам…? А онда схватиш да је сувише касно за море питања. Време неумитно тече.
Када би опет био на почетку, да ли би боље бирао? Да ли би дуже размишљао? Да ли би правио исте грешке? Којим би путем кренуо, на ком се месту зауставио, са ким време губио?
Да смо умели другачије, тако би и учинили. Тешимо се реченицом: Да ми је ова памет била…“ Да смо ту памет некада имали – тада би већ били старци оронули, заједљиви, без илузија и поверења, сувише мудри да би умели да се безрезервно радујемо животу.Лепо је макар некада бити млад.
Да смо ову памет имали остали би прикраћени за море глупости које смо урадили. Никада не би сазнали како изгледају јутра пијанства, ноћи погрешних љубави, погрешни аутобуси, непознати пријатељи, крушке из туђих дворишта и девојке из туђих постеља, коцкасти кафански столњаци са обијеним плеханим пикслама и пријатељска ћаскања о свему што нам се чинило да је живот. Укус бурека, једног пролећа, док се прва зора пробија ка Славији, остаће вечито у нашим венама. Све оне погрешне, украдене, скривене и забрањене ствари заувек ће имати најлепши укус у нашим сећањима. Целог живота жвакаћемо те зелене кајсије наше младости.
Са овом памећу не би одлазили возовима на море, пљуцкали сунцокрет у биоскопима, грлили се под платанима и удисали пролећни мирис Саве под мостовима. Са овим искуством, никада не би имали илузије, надања, наивна очекивања, фантазије о времену које ће доћи, велике жеље и мале потребе. Никада више делити кифле на одморима ни загрљаје на растанцима. Са оном памећу ми смо се заљубљивали, волели, надали, сањали, радовали и били срећни.
Са овом данашњом памећу хранили би птице на Калемегдану, чантрали испред ТВ, ронцали деци да се топлије обуку, користили новине за читање, уморни и суморни смарали неког блиског својим пословним проблемима, отплаћивали стопрву рату за стан који никада неће бити до краја наш, куповали на лизинг, препричавали прошле догађаје, испраћали блиске пријатеље на вечни починак, филозофирали, бринули се за све и свашта, редовно се дружили са докторима, секли исечке из новина о здравој храни и нездравој средини, оговарали, гунђали, јадиковалим били јетки, заједљиви, преосетљиви и злуради, бавили се салонском политиком.
Да нам је ова памет била… никада не би ни живели, већ би само имитирали животе уморни од проблема и озбиљности свих светских катаклизми. Чекајући нешто боље, љутећи се на сада, тражећи вечите кривце за личне неуспехе, захтевајући све више, остајемо слепи за ситнице које нам промичу, а чине живот.
Сва срећа да ову памет никада раније нисмо имали. Сви наши избори, све наше грешке, сви наши падови део су нашег стасавања у времену које је предвиђено баш за нас. Неке енергије остају заувек заробљене у залеђеном времену. Ако чекамо отапање живимо у хибернацији.
Живот је само обична партија шаха. Неко је бољи играч, неко лошији. Можда је само важно учествовати. Ако си успео да ремизираш – срећан си. Ми само данас истински живимо. Јуче је прошлост која се не враћа. Сутра је неизвесност којој се надамо. Не губимо данас, јер њега једино имамо.
Време које наилази посветимо само себи. Покушајмо да чинимо грешке и без обзира на боју фигура први да се отварамо. Правила служе за кршење. Нада је најлепше име. Лажи су понекад слатке као ушећерено воће. Будимо луцкасти, необични, несебични и сасвим своји и слободни. Проверимо своје границе. Играјмо се, радујмо, уживајмо, будимо срећни и раздрагани. Не допустимо да нас преваре сви они што желе да прикажу живот као озбиљну трагедију. Срећа и радост су у свакоме од нас затамничене туђом жељом и нашим страхом да их пустимо да слободно лете.
Не заборавимо – не постоји реприза представе која се зове наш сопствени живот. Године нису важне, оне су само број који је значајан оним лудим научницима што желе да од нас створе статистику. Останимо заувек млади јер душа никад не стари, ако је ми не натерамо на то. Будимо храбри да сачувамо свој весели и раздрагани дух и смејмо се животу као најбољој комедији. Ти други, што од нас очекују озбиљност, нека свој живот подреде правилима. У том правилном ритму биће вечити старци.
Будимо заувек опијени животом, баш оним који имамо.
