ве више увиђам да ја имам неку грешку у коду. Мора да се мој ДНК некако развио к’о застава и расплео к’о русе косе, па сад само чантрам и зановетам. Могао би неко да каже да сам класично гунђало и знате шта, био би у праву. Ни сама не знам који ми је ђаво.
Пре неко вече, мој законити супруг позвао ме је у шетњу у предвечерје. Романтика без премца. Осетила сам се ко шипарица, па сам се намонтирала и раздрагано пошла у снежно предвечерје. Помислила сам да ће то бити евоцирање успомена из младости ране, оно кад смо се крајем прошлог века тако шетали снежним Ташмајданом. И кренусмо пуни ентузијазма и благог узбуђења држећи се за руке, нешто због емоција, нешто због придржавања и ослонца због лапавице, па право пут Народне скупштине.
Прођосмо мали паркић у коме већ давно нема онолике дечје граје и да нема оно мало кучкара ентузијаста све би било сабласно. Отклизасмо стазицом к’о Ирина Родњина и Олег Протопопов право ка почетку Булевара. Ту заокренусмо улево, ваљда по навици, и право поред Скупштине ка Ташу, а тамо одједном престајемо да будемо уметнички клизачи и више почињемо да личимо на хокејаше који се гурају, саплићу и бију у жару утакмице. Некада лепе, беле, мермерне плоче сад више личе на крње зубе, клате се, климају и клизе, али нигде не стоји табла са упозорењем да туда ходамо на сопствени ризик. Ми се још више скуписмо и ослонисмо на спретност и стабилност оног другог, па храбро настависмо пут.
Негде око главног улаза у најважнији дом наших народа и народности, двоје туриста покушавају да се сликају, па проценивши да смо ми довољно поштени, замолише нас за услугу и дадош нам свој апарат да шкљоцнемо. Мене уби блам. Мислим се да ли да легнем и из доњeг ракурса ухватим двојац, не би ли им се што боље виделе ноздрве из којих шиба пара, к’о код зајапурених коња, или да им једноставно одсечем ноге, ко и сви приучени фотографи па да се правим да ми није јасно шта траже. Како да их сликам, кад се клате к’о пијани Јовица, јер плоча под њиховим ногама клима и сваког часа прети да их обори у сивкасти снег. Одлучим се да их сликам од пола на горе. Па, брате нису каријетиде да морају се виде цели. Довољно им је попрсје, ваљда знају како им изгледају ноге ( додуше, обе руке су им ушле у кадар, тако да нису били ни бисте ). Шкљоцнем пар пута, али сваки пут трудећи се да се не види подножје на ком стоје, јер фасада зграде је репрезентативна, па ће њена лепота ваљда забашурити ове дроњаве плоче. Они се захвалише и одоше, ми остадосмо са отворени устима онако паметно гледајући за њима. Помислих, добро је, можда нису приметили.
У том магновењу ходајући ка задатом циљу, деконцентрисана и без фокуса стадох на једну веселу плочу, она се несташно заклати и дражесно ми блатњавом водом и прљавим снегом запере мало ножице, негде до около коленаца. Бајка.На минус неколико мокре ноге су сан сваког шетача. Била сам обашка радосна. Ем мокра, ем прљава, ем бесна почнем да гунђам и ронцам гласно. Поменух ту много од оног што се не сме и није ме учила нана или бар није културно. Моје романтично вече на снегу претвори се у фарсично шљапкање по блату. Можда тај феномен летећих плоча није лош у летњим данима кад падне киша. Ви понесете шампончић и плакнете се оздо да вам не буду ноге штрокаве, ал зими некако не иде. Питам се да ли сам само ја толики намћор да ми смета таква ситница? Можда сам збиља ситничава и нервозна? Можда је то неки нови правац у гђевинарству, пејзажној архитектури, или екстеријерном уређењу.
Нисам баш помно пратила трендове у уметности, да није неки наш Антони Гауди попио мало више док је шарао своја архитектонска уметничка дела, па претерао у шарању. Нисам ја нешто образована да знам све финесе уметности, ал` тврдим да нам је ово неко уметнуо на силу. Или је човек помислио да ће се деца радовати ако могу да се клацкају где стигну. Ко зна? Ја сам ту неука, тек волела бих да том стазом могу да прођу обични људи, а да не носе рибарске чизме или алпинистичку опрему. О мајкама са децом у колицима, особама са инвалидитетом, слепим и старим људима да и не причам. Чак ни Мак Адам није у своје време смислио такав макадам, већ је своје камене плоче спајао земљом да би попунио рупе.А можда да се распише самодопринос за сто метара стазе? Ја гласам за.
Па, сад видите како је завршило моје романтично вече под звездама.
Каже муж пре дан -два: „Хоћемо ли у шетњу?“ Ја га откачих и моменту: „Рибарске чизме су ми пропале, а нове ми ниси купио“, и тако завршисмо седећи на каучу. А и шта има да се шетамо по снегу, к’о да је то баш нека романтика.
