данашње време колико год је човек паметан, испостави се да је глуп. То је изгледа нека сексуална веза између нашег мозга и средине у којој опстојавамо. Размишљање ти просто дође ко противприродна блуд, јер те наводи на мазохистичке акције према себи.
Наше превртљиве мисли се намонтирају и ускописте ко напаљена, зајапурена шипарица, па се размећу, кикоћу, заводе и траже ђавола, а онда кукају да их је неко креснуо. Пре свега, шта ми има да мислимо? То је бре луксуз намењен изабранима, а не ситној боранији. Мишљење је за озбиљне људе. Није то распродаја бофла па да сви станемо у ред. Има да се зна ко коси а ко набија држаље.
Ал` оћеш врага. Тврдоглаво то људско јуне, па би да промишља, проверава, сумња и стално нешто ровари. Што рек’о наш друг Лењин треба учити, учити и само учити.То је сигуран пут да умрете глупи и необразовани, јер стално мислите да сте нешто пропустили, па се држите књиге и знања к’о пијан плота, а живот вам маше у мимоходу. Ко смо ми да мислимо и сумњамо? Обичан пук. Променљива вредност. Безначајни елемент, који кад се потроши на његово место одмах ускаче други сличан случај. Све више ми се чини да су благословени они немислећи. Па они уживају у животу за све паре.
Ми што манијачимо по књигама, сајтовима, порталима, библиотекама и иним местима најчешће посматрамо живот кроз излог јефтине посластичарнице уз чашу бозе и суџук што се дрмуса и таласа на тањиру к’о вишак сала. Гледамо, режимо, гунђамо, тртљамо, баљезгамо, лупетамо и ту би се мој речник и елоквенција зауставили да не дођем у ситуацију да користим улични жаргон. Није што сам фина, него сте можда то ви.Ја иначе користим псовку као вид агресије, да не бих прешла на нешто жешће – на пример завијање. Дакле, немисао је најбоља мисао. Лепота празнине. Нема размишљања у којем се доказује да сте карикатурална фигура једног животно-гротескног постојања. У Старој Грчкој обукли би вас у јарећу тј. јарчеву кожу, овде тај модни детаљ није неопходан, па би траги-комедија могла да почне.
Време је годишњих одмора и људи са страшћу прогоњених беже на летовање. Пакују своје кофере и у еуфорији гаје наду да ће се лепо одморити и супер провести. Дестинације и хотели су у складу са буђеларом, али на крају свих крајева само јефтина реклама. Иду на заслужени одмор. Пустити мозак на пашу сан је сваког радника, јер нерадник никад мозак са паше и не враћа. Са летовања ће донети брдо слика, истих као и претходне године, али у различитом купаћем костиму, које доказују како су срећни и радосни са ногама до колена у мору. Довући ће гомиле камења као да су били у руднику, или каменолому а не на плажи, оцвале морске звезде, гомиле непотребних сувенира да сакупљају прашину и празне новчанике са брдом непознаница.
Биће то још једна фарса у гомили сличних. Људи губе из вида да кофере са својим проблемима носе туре-тур и да кад се врате брзо схватају да се у ствари нигде нису ни макли и да су их исти проблеми дочекали седећи у истој омиљеној фотељи њиховог живота. Свеједно да ли ће бринути због кредита, школског прибора, зимнице, швалера, швалерке, здравља или било чега другог. Без бриге, брига га свакако чека. Она је врло верна и доследно упорна у свом постојању. Већ после дан-два и сам ће мученик заборавити да је икада ишао на летовање.
Свакако треба ићи на одмор.Т о је нешто што је неопходно сваком ко се уморио од рада и свакодневнице, али је битно шта пакујете и колико сте у стању да испразните свој животни кофер. Ако га носите са собом и сакривате иза врата, па га подсвесно заборавите, свакако ће вам га ревносне службе вратити макар и после недељу-две. И опет сте ту где јесте. Летовање је смишљено да вам подгрева илузију да сте у могућности нешто да бирате и да и даље умете да се одмарате и уживате. Истина је да вам уз сву радост кад стигнете на одабрану дестинацију, треба вам бар неколико дана да се досетите да немате исте обавезе као свакога дана, па да се опустите. Нико вас није научио где је дугме за гашење вашег радног мотора, па сте стално на режиму турирања у месту.
У страху да вам не побегне неки тренутак ваше тешко извојеване слободе, панично јурцате на плаже чак и пре чистача истих. Тражите што боље место као да вас чека концерт Паваротија, па се бацате на пешкир док срчете и цевчите неко освежење. Пржите се немилице на сунцу да би остао бар неки траг вашег одмора и илузије задовољства. Вукљате по плажи ко шерпаси кантице, лопатице, лопте и друге реквизите ако су вам наследници мали, или ако сте дошли до тренутка да су вам наследници порасли, држите се мобилног као дављеник даске, да би принц и принцеза могли да вас приупитају где им је одора за вечерње изласке, похована шницла, новац за кафић и слична животно важна питања. И на плажи ви сте, додуше уз коктел и пријатне осмехе свих који вам узимају паре, некоме на услузи. И тако се одмарате. Ако вам се којим случајем наследници не јаве, упадате у панику, конструишући све најгоре сценарије, али не добацујући до идеје да је ваш размажени потомак решио да преспава цео дан јер се сморио. Од парадиза до парадајза само је један корак.
Не гајите илузију да су богати срећнији. Не, они само мало лагодније живе у својој тесној кожи, а илузије су им веће. Њихови кофери су од крокодилске коже, али и однос према њима је уз крокодилске сузе. Њихов крст јесте од руже, али није мање тежак и бодљикав. Ваши вечерњи изласци своде се на шетње поред мора или вечере где за скупе новце гледате изанђале перформансе група играча којма је пун кофер туриста и једва чекају да вам виде леђа. Али, ви се радујете том велелепном догађају. О томе ћете, када се вратите, испричати причу уз кафу колегиници из канцеларије, радујући се што не може да завири у вашу душу. Ви сте успели. Ишли сте негде. Страх већине је да неће ићи нигде на летовање, јер шта би онда ја сам са собом у свом свету? Ако нигде не одем, нисам успео.
Плаже су препуне књига за читање које говоре о летњим љубавима, квази историјским догађајима и инстант препорукама за успех у животу. На летњих 42 степена ретко ко може да се удуби у литературу, али читају. Ваших десетак – дванаест дана пројури као лудачка кочија и већ је време за повратак. Остаје вам још само 340 дана и ето вас опет на одмору. Шта је то за вас? Ви сте искусни вук. А можда је најбоље одмах по повратку букирати летовање за следећу годину? То је лековито.
