нате шта? Ослободила сам се лоше навике да идем у позориште и гледам представе које имитирају живот. Доста је било имитација и плагијата. Сад гледам само оригинале.
Нема ту више зезања.Човек мора једном да одлучи да порасте, а онда и да соси последице те одлуке. Какво црно позориште. Да бацам паре без везе. Па није ми врана мозак попила. Ја бих позоришпте укинула без пардона. Култура је скупа работа, шта ће нам она. Од некултуре се живи. Нећу ваљда да учим децу да се смуцају по позориштима и музејима да губе време, кад има толико изазовних места. Нећу да их набрајам, јер би ми се рука згрчила од толике навале мудрих идеја.
Као дете морала сам да идем у позориште, на балет, оперу, на представе, јер сам имала пех да ме направе позоришни делатници. Гледала сам све живе представе, па су ме још и пропитивали да ли сам разумела, како ми се допада, која је идеја, шта је порука и сличне глупости. Толики сам била роб родитељских идеја да сам ишла чак и на БИТЕФ, ФЕСТ, БЕМУС и друге скраћенице и где сам сад? У запећку историје. Све ме је то сапело, обележило, омеђило и неда ми да се развијам. Стално тражим неки смисао, аутентичност, оргиналност, истину, лепоту, изражајност и друге небулозе.
Ни сама не знам шта хоћу. Уместо да се уклопим и попијем кап оф ти, или бућкуриш који ми се сервира, ја све нешто извољевам, па би хтела неке посебне представе, те хоћу да глумци глуме, па би да редитељи режирају а не перформирају (ова ме реч неодољиво подсећа на перфорацију дебелог црева), па би да маске не буду циркуске, те нећу да костими буду маде ин Ђани Бувљани и све тако. Постала сам секантна и досадна баба, што звоца и зановета. Гледам мали екран ТВ пријемника и ништа не разумем комедију. Место да се смејем, ја к’о богомољка кренем да се крстим. Не смем да одем код лекара, јер се бојим да ће ми наћи неку озбиљну фалинку.
Кад читам критике све оне хфале уметничке пројекте, знате оно што се некад примитивно називало представа, диве се актерима, некад просто званим глумци, па су ту уметнички магови, кол’ко схватам то би некад били редитељи, сем ако није врач у питању и све тако. После читања ја се од срамоте повучем у мишју рупу, да се не примети колико сам примитивна и заостала, па од стида и срама престанем да посећујем храмове уметности, јер биће нисам дорасла томе ил’ припадам некој другој цркви, ко зна. Да ми је да одем у неко село са аматерским позориштем, па да се сита науживам.
Бар бих могла да разумем и оправдам. Овако од инсталација, перформанса, експеримената, уметничких истраживања и сличног, ја све мислим да сам у лабораторији за лоботомију, па се унередим од страха и не прилазим овим установама. И знате шта? Или ја не разумем хумор, или ови културни посланици или посленици ко би га знао, не умеју да ме насмеју. Може бити да сам само у основи надрндана, па ми сви криви. Биће да је то. Што се трагедије тиче, ње има на претек. Скоро да бих плакала и ридала сваки пут кад изађем у фоаје да уватим ваздух од уметности, кол’ка је то трагедија.
Театар је један живи организам који се развија у духу времена, подржавајући свеукупност развојних процеса, транспарентно исказујући бит данашњег човека у светлу растуће перманентне утопије живта, кроз анализирање културолошких промена и концепата који се очитавају у компактној анализи стварности и виђењу лапидарних лаудација у фокусу лауреације ….Или је ово бла-бла, трућ-трућ, или сам ја дилеја? Ово би била Хамлетовска дилема „Бити ил` пребити – питање је сад“, у смислу епилеме..
Како не разумем зашто се глумци деру на сцени, зашто се преоблаче у супротни пол, ако то није бурлеска, зашто фрфљају и пљују док изговарају текст, па ти у првом реду треба пљуцобран, зашто се под савремено подводи небулозно и неосмишљено, неутемељено, због чега режија гази по јефтиним мимичким и гестулним изразима а да то није пантомима у питању, зашто маска све чешће подсећа на јапанско позориште или артистичку представу, због чега у сценографији мора да буде планински масив и коса раван по којој изгредници представе посрћући ходају, због чега музика мора да буде на 100 децибела до границе пуцања бубних опни, зашто многи мисле да су смешнији и хумористичнији од Нушића и који је разлог да се Шекспир игра са патосом и патетиком Каленић пијаце, шта је разлог да се сваки актер глумишта преставља као глумац, где су границе уметности и кича и много тога још, ја сам као соломонско решење изабрала да не посећујем ову установу.
Не мора свако да буде Бата Стојковић, Зоран Радмиловић, Ксенија Јовановић, Мира Трајловић и ини. Нека буду своји и аутентични, то није спорно, али нек им се развије и мало самокритичности и рада на себи, како не би самољубиво ушли у егоманијаштво мислећи да су одлични, а њима је и летвица на метар висине превисока. Част изузецима, којих дакако има, али нешто их у оптицају нема.
Кад посетим гробове својих предака уз цвеће и тугу обавезно носим и сијасет извињења, али верујем да ме они разумеју. Објасним им да је велика разлика између Тесле и мог Пере електричара, који је драг, добар, симпатичан и припрост човек и зна да промени штекер, али то су му домети. Нема он визију турбине, он је више за чекрк. Па све мислим разумеће ме и опростити ми примитивизам у који се увлачим. Не могу брате мили да се често разочаравам. Понекад, још и хајде де, ал често ми је превише.
Понеко остварење, по мом укусу и мери постало ми је изнимка или изузетак, па од тога живим пар наредних месеци. То ми дође к’о трансфузија. Додуше,волела бих чешће трансфузије те врсте, али нема здраве крви на лагеру. Да не застраним, урадим анкету или интервју међу себи блиским људима који су такође театромани и питам их да ли деле моје мишљење, па ми они дођу као корективни фактор. Кад ми потврде да се слажу и видим да деле моје мишљење, ја се смирим и одмах избегавам ову терапију културом. Пређем на некултуру, то је лакше. Не могу да чекам све те силне музе, ал’ брате ни да дозволим да ме неко музе. То је ствар крутог става. Не подржавам проституисање госпођица Талије, Малпомене, Калиопе, Ерато и других слушкиња културе. И ако су слушкиње имају достојанство.
Имамо ми и добре глумце и редитеље и сценографе, костимографе, сценаристе и све друге, ал` су постали невидљиви. Ваљда је то судбина богомданих да се повлаче пред просеком. Не гурају се, не лактају, не трче по медијима да се хвале и саморекламирају. Чекају свој тренутак, али се бојим да је то залудан посао и да ће чекајући Годоа, њихов трамвај звани жеља кроз друга врата лево уз помоћ ревизора и родољубаца стићи до мећаве и допустити да путујуће позориште Шопаловић свира на усијаном лименом крову, док ће Нора, Леда, Антигона, Хенрик, Толе, Иби и многи други седети на трећој галерији и гледати у теме врсних уметника, док не оседе и не постану скоро неупотребљиви од година и разочарања. Док овај трамвај не наиђе до моје станице, ја ћу чекати воз без возног реда.
Од кад је позориште постало спонзориште ја сам постала некултурна.
