во је време подстанара. Усељавају се без питања, шире се брзо к`о жути мрви и узурпирају вам живот. Знам, помислићете, бар ви са вишком стамбеног простора да је у питању људска врста, али морам разочарати ваше страхове и фобије и рећи да је у питању вирус.
Ја нисам нарочито склона посетамаа белим мантилима, јер ако ми се и гледа мантил, ја окачим свој и гледам га џаба без чекања по редовима. Лечим се Баба Кураниним лековима, строго опљуваним у данашње време: чај од нане, камилице, и шипка, ракија одозго и изнутра, мекиње и сирће, а по потреби и бели лук. Сва срећа појавио се у продавницама и најефикааснији лек – кисели купус.
И тако се ја лечим без контроле, јер ја и јесам неконтролисана у неким областима. Што, да ме не воли лекар више него ја саму себе? Сви они су књишки научили шта се даје од лекова за коју болест, па по систему више је боље, изашла бих из ординације са бар пет врста неких цинцилина и дрдадепама, као и иних суплемената или комплимената да изгледам грозно (као да ја то и сама не знам) и још би ми додали по који страх, спорта ради, на шта све тај вирус делује.
Е, па неће моћи ове ноћи. Ја замотала грло љутом ракијом, најела се киселог купуса и љуте паприке, замотала стопала јабуковим сирћетом и пројиним гризом, па легла и заспала к`о да сам се најела оних веселих роза пилулица. И шта онда? Ништа! Сутрадан сам устала и уредно отишла на посао. Још увек трошим марамице и почела сам да кашљем, али свињска маст у ноздрве и облог преко груди, па терај даље.
Знам да ће се лекари згрозити, нарочито они што још нису превалили пола века. За већину њих чаробне пилулице су решење, јер тако су научени и људи само користе своје муком стечено знање. На овакве као ја гледају са презрењем. Па, и то је за људе.Шта сад да радим кад нисам савршена.
Пре неког времена гледала сам на ТВ екрану нашег кућног прозора у свет, како млада, лепа, негована и самосвеснаа дама прича о томе како није добро јести само воће и поврће, већ свакако треба у себе уносити одређене количине пилулица које садрже неке неизговорљиве елементе а који су неопходни за наш живот. Када је набројалаа све што би требало да попијемо дневно, схватила сам да би са друге стране почели као овце да избацујемо кликере.
Не знам шта је поента приче, али некако ми мирише на потрошачко друштво. Мислим, нисам ја никакав стручњак за ту област, али ми мој мали мозак (онај атавистични ), каже да је мало превише хемије. Богами, препручује се и физика, у виду бесомучног вежбања, јер морате бити фит онако како препоручују светске организације за маглу и сумаглицу.
Сви нам говоре да нездраво живимо и да смо потпуно неодговорни за сопствени опстанак. Постоје агенције за све и свашта, осим за људски мозак и емоције.Оне се не отварају, не региструју, не постоји шифра за ту врсту делатности, а можда је баш ту квака 22? Стрес се помиње у контексту нормалне појаве коју треба да прихватимо као обавезну активност. Све лоше што се дешава диљем планете не треба да узмемо у обзир, јер ми треба да се бавимо својим малим животима. Али када почнемо да ссе бавимо собом, онда нам се пребацује да не видимо шири контекст и да смо страшно себични што желимо данас да живимо боље. Ми треба да размишљамо о будућности, чији актери, узгред буди речено, нећемо ни бити.
Елем, ја управо пијем сок од бороввнице, убране без строгих правила о месту порекла, брзини ветрова, углу под којим пада сунце, надморској висини, облику, боји и конзистентности. Шта да радим, ја сам неука жена, па сам дотичне боровнице, дивље купине, рибизле и друге бобице добила директ од неуких сељака, такорећи рођака, који се уопште не уклапају у трендове.
Замислите колико је то прост свет, кад на загнојену рану, чиреве и друге убоје привија боквицу, маже се кантарионом, једе бели и црни лук и слично. Просто ме је срамота и да изговорим те јереси. Помислиће неко да ми није место у савременом свету, па ће ме времепловом вратити у 19-и век. Сва сам у паници.
Него, немам времена, журим на посао. Морам са себе да сперем ове сељачке мирисе ракије, лука, масти и сирћета да неком не позли од мене. И онако су сви болесни, још им само ја фалим. А вечерас, кад се вратим има да скувам бело вино са каранфилићем и бибером, ко и сваки необразовани клипан, па да прилегнем и покријем се вуненим ћебенцетом.
А вирус? Шта је то вирус? Изгледа да сам ту лекцију у школи пропустила. Ја се држим оног – сваког госта за три дана доста.
