ош од студентских дана, Адорнове „Дијалектике просветитељства“ и сусрета са бројним ауторима који су ламентирали над сумраком западне културе ова ме тема интимно заокупља.
Покушавам да пратим промишљања умних глава које думају о стрмоглаву онога што називамо „западном цивилизацијом“, којој се и ми овдашњи упорно прикључујемо, подсећајући оне мало више западне да смо ето и ми, у овом ћошку Европе, део те напредне (сиц!) културе. Но, сви могући гео-политички, економски, историјски, родни и ини узроци суноврата идеја и сумрака идола никако да ми дају целовит одговор и све ми нешто у тој пазли недостаје. Као пасионирани читалац највише тумарам по култури, те још увек донкихотовски сањарим да су одговори на моја питања баш ту сакривени, јер пут који бирамо одређује и одговор за којим трагамо. Није нека мудрост сазнање да је у XXИ веку култура само далека периферија свакодневног живота, ретко посећивана госпођа коју услед заузетости преживљавањем заборављамо, а да се конзумирање њених квалитетних у односу на понуђене садржаје мери у промилима.
Медији као преносиоци, креатори и тумачи културних пракси, саучествују у банализацији онога што нам се нуди, те морамо учинити приличан напор да нас не затрпа гомила смећа која се за ситниш продаје као елитна култура од које ћемо бити умнији и бољи. Све то, наравно, под условом да смо однеговани и, у својим најзначајнијим развојним годинама, ментроски вођени и научени да уочимо разлику између стакленца и бисера. Менторства, авај, и менталне гимнастике у стварима духа данас је све мање, а оно што је већина у стању да разуме као културу је отужно, целофански упаковано ништа које се продаје као културна пракса у облику талк-схоw емисија, баналних квази-историјских серијала, народњачких менталних абортуса, парада кича и аутобламаже у бројним Фармама и осталим 24-очасовним екранским менажеријама. У потрази духом, а признајем, и кроз искуство материнства, „јавља“ ми се да се велики комад слагалице „Шта са светом није у реду?“ налази у дијалектичкој вези детета и културе.
Први пут од свог настанка западна цивилизација у центар своје културе поставила је дете. Цивилизацији која је прошла бројне дечје (сиц!) болести и процвате, од античких полиса до трећег таласа феминизма, данас је дете мерна јединица. Само мало загребите у појавне облике свакодневних животних пракси и начина на који гајимо потомке и како се односимо према њима, као појединци-родитељи, али још очигледније, као друштво. Бог, богови, императори, држава, преседници, папе, краљеви – били су осовина око које се процесно и слојевито развијала и разлиставала западна историја и култура по епохама, правцима, стиловима, школама. И тако, на концу, сви ови велики (макар били големи само у историјским читанкама), последњих су деценија замењени малима.
О чему се ту ради? Не пледирам да знам одговор, али не могу се отети утиску да има неког ђавола у обрнутој сразмери сложености и озбиљности реалитета у којем живимо сви скупа на нашој Мајци Земљи и презентовања истог кроз генерисану медијску слику у којој проводимо већи део нашег 24-часовоног дневног круга. Инфантилизација културе подразумева некритичко, телесно и површно прихватање слика које нам се нуде и стрма је стаза ка немишљењу као парадигми живљења.Оног трена када је дете постало матрица друштвених вредности, култура је себе у целости осудила на инфантилност, јер се у процесу промене вредносних категорија и преусмеравања пажње са одраслог појединца на дете које није друго до потенцијал и обећање (без обзира колико то обећање било узбудљиво у својој несазнатљивости и безброју могућности остварења), ракурс западне културе нужно је загазио у промену вредносне вертикале.
И онако како је дете зарад самоодржања способно да прати само своје инститнкте, потребе и жеље у напору да их неко за њега испуни или обезбеди, тако нам и савремена култура постаје сврсисходна и мејнстримована (сиц!), само ако задовољава наше баналне потребе и површинска хтења. Трагања која захтевају или, тачније, претпостављају, дубљи мисаони процес, критичку мисао, сумњу и постављање питања, бацају се у запећак као алтернативна, субверзивна култура резервисана за мањину мањине, која и онако није политички релевантна већина. Делегирање значајне количине права особама чије психолошке и развојне карактеристике нису у сагласју са способношћу да та права конзумирају самостално, нити су иста еквилибријумски усаглашена са одговорностима и обавезама са друге стране, склиско су подручје на којем се чврсти и стабилни карактери тешко могу градити. Модерни тренд одгајања љубављу без васпитавања (господине Миливојевићу, хвала Вам на овоме), од данашњих одраслих прави несигурне родитеље. Нестабилни родитељи не могу одгајити друго до нестабилну децу. На ширем плану остаје да лебди питање какве онда грађане гаји таква цивилизација која је похранила све најзначјаније вредности савременог света?
Уколико помислимо да је у питању глобални тренд, у заблуди смо. Назовите ме конзерватнивном али у друштвима „изван“ Запада детету се у координатном систему друштва јасно зна место. И граница. А питање границе је питање истинске љубави и поштовања детета, јер само онда када му поставимо границе ми га штитимо и васпитавамо да се у једном оквиру оснажи и стекне искуство, како би излазак из тог оквира у неки други могло да начини са најмање грешака и штете по себе само. Са друге стране, када култури поставимо границе она вене, гаси се и креће се ретроградно. Занемаримо оазе урбане културне продукције као што су савалмалски, битефски, егзитовски и остале инциденти. Све док се те праксе буду саморазумевале као субверзивне и док их шира заједница буде тако „читала“ и даље остајемо у пеленама. А народна мудрост каже да ко са децом спава упишан се буди. Још је Доситеј говорио „Књиге књиге браћо, а не звона и прапорце“, у време када је Србија своје економско снажење заснивала на свињарству. Изгледа да су ти наши преци свињари ипак знали шта су бисери. Ми се још увек као деца играмо перлицама.
П.С. Занимљиво је да је Запад током ових пар миленијума свашта стављао на трон геналошког стабла политичко-културолошке династије осим жене – ФЕМИНЕ. Испаде да је чак и дете мање опасно за цивилизацију него одрасла човечица. Али о томе ћемо неког другог пута. До читања.
Текст је у скраћеном издању објављен у недељнику Нови Магазин, број 218. у четвртак, 2. јула 2015. године.
