меричка песникиња Одри Лорд мало је позната на нашем простору и било каква прича о њој без претходне, макар минималне информативне цртице, била би пуцањ у празно.
Рођена је 1934. у Њујорку, као кћер карипских имиграната. Завршила је студије на Колумбија универзитету и Хантер колеџу. Прву песму објавила је још као средњошколка. Написала је и објавила преко дванаест књига поезије и шест књига прозе. Добитница је награде Волт Витман. Радила је једно време као библиотекарка да би 1968. године прихватила предавачко место на Тугалу колеџу у Мисисипију.
Рад у атмосфери отвореног расизма коначно ју је определио да себе уложи у борбу против расно-сексистичке мржње, неправде и насиља у сваком облику. Једна је од најзначајнијих црначких активисткиња за људска права, као и борац за очување афро-америчке културе. Била је и међу говорницима на првој геј паради одржаној у Вашингтону 1979. године. Пре свог коначног суочења са собом и својом сексуалном оријентацијом, живела је у браку из којег има двоје деце. Боловала је од рака дојке и своју вишегодишњу борбу са смрћу описала је у књизи есеја, разбивши социјалне стереотипе који подразумевају женско непричање о карциному дојке. Умрла је 1992. године на Девичанским острвима.
Књига Сестра аутсајдерка збирка је говора и есеја, оригинално објављених 1984. године. Тематска срж збирке јесте феминистички покрет Америке из перпективе женског црначког идентитета. Декларисана феминсткиња каква је била, Лордова свој живот разумева као свакодневно обрачунавање са свим могућим врстама дискриминације. Освешћивањем потребе уједињења женских интереса у борби притив доминантне мушке културе, она инсистира на јачању разумевања међу женама. Њена визија је разумевање и прихватање међусобних разлика које борбу за исти циљ са различитих фронтова може само да ојача.
Сестра аутсајдерка истражује трагичну иронију феминистичког покрета, сексизам црначке заједнице, сукоб црнопутих лезбејки и црнопутих хетеросексуалки. Поставивши свој идентитет црнопуте жене, лезбејке, феминисткиње, социјалисткиње, родитељке двоје деце у лезбејској породици у односу на Друге и цео свет веома прецизно и отворено, давала је пример својим сестрама у борби за самоодређење.
Препознавши себе као троструку мањину у америчком друштву (жена-црнкиња-лезбејка), Лордова је позиционирала своју аутсајдерску позицију у којој трпи највећи број друштвених консеквенци од стране владајуће беле, хетеросексуалне мушке културе. Проблем је чињеница да ни америчке феминистикиње нису у стању да прихвате толику различитост. Женска култура и историја препознају се чак и унутар феминистичког покрета искључиво као бела женска култура и историја. Из тог разлога ауторка инсистира на преформулацији многих питања унутар феминистичког покрета. Друштвена и ментална ограничења која онемогућавају препознавање Другог као себи блиског, као и сва јаловост многих битака за људска права које нису друго до салонске интелектуалне акробације, за њу су акутна друштвена жаришта.
Истовремено, изолација у којој живе црнопуте Американке и њихова међусобна сукобљеност у борби за освојење црног мушкарца трагична је чињеница црначке свакодневице. Висока стопа смртности међу црним мушкарцима која је последица социјалне ситуације (сиромаштво, криминал, гетоизација, незапосленост), отворила је широки фронт за сукоб женских интереса, где је избор мушког партнера веома ограничен. Хетеросексуалност као друштвени стандард намеће идеју да се аутсајдерска позиција црнопуте жене може делимично превладати проналажењем мушког партнера.
Из тога произлази ривалство које црнопуте жене осујећује, не само у односу на белу културу, већ слаби црначки покрет у целини. Када се на то дода сексизам црнопуте мушке заједнице, добија се широка платформа манипулације и дискриминације која се наставља у затвореном кругу. Црна лезбејка се у таквој социјалној хијерархији препознаје као вишеструко аутсајдерски позиционирана индивидуа, која није у стању да се идентификује ни са једном друштвеном групом.
Посебан акценат ова ауторка је ставила на разматрање стереотипа који се јављају при формулацијама женског принципа у генералном смислу. Појам еротике и еротског за њу је женски принцип par ecellance, који она детерминише на нов начин. Еротика је за Лордову фундаментална животна енергија која омогућава појединцу да живи у складу са собом и да се радује постојању свих аспеката свог живота. То је иницијални извор моћи и сазнања. У том контексту логично је ауторкино позивање жена да свој еротски потенцијал искористе за освајање нових простора моћи, како би се ослободиле стереотипа које им намеће мушка доминантна култура која еротику детерминише као порнографију или енергију везану искључиво за спаваћу собу.
Из разумевања Ероса извире и њена својеврсна поетика, сажета у есеју Поезија није луксуз. Непостојање писане женске историје предодредила је женски уметнички израз као превасходно кратку форму. Песма је облик који се лако памти и не захтева много материјала како би остала трајно забележена. Кроз песму еманира женска животна енергија јер, како каже ова песникиња “свака од нас, жена, има у себи неки мрачни кутак одакле се скривен диже наш истински дух који стасава… Та места на којима почивају наши потенцијали мрачна су зато што су скривена и древна; она су опстала и ојачала у том мраку. На тим местима, дубоко у нама, свака од нас чува невероватну количину стваралачке снаге и моћи као и неиспитане и непописане емоције и осећања. Женино место моћи у свакој од нас није ни бело нити је на површини; оно је тамно, древно и дубоко.”
Потенцирањем мрачног и дубоког енергетског потенцијала који жена по себи носи, Одри Лорд нам је свима које смо рођене открила нову перспективу из које можемо разумевати себе. Немајући страха пред својом биографијом, она је пример личне храбрости и воље да се ломе друштвене норме које ограничавају. Испитујући своју маргиналну женску друштвену позицију, она је упирала прстом у сваку другу коју је видела око себе, јер је осећала дужност да говори истину, онако како је види и да са другима дели не само своје победе, „не само ствари које осећа као добре, већ и своје болове…“
Одри Лорд: Сестра аутсајдерка (есеји и говори)
Објављено у дневном листу Данас, 2003. године
