вих дана водила сам себе на одмор на село. Куд ћеш боље и лепше да се одмориш. То чак није ни село, него заселак са шездесетак душа у петнаестак кућа разбацаних по обронцима омање планине. Прелепо место, онако пасторално и рустично као да је сишло с платна великог мајстора реализма.
Једно од оних наших села где се уз јечам и зоб сеју и гробови крај кућа на властитим имањима. Заглављено у неком прошлом времену између неба и земље. Сељаци тежаци повазда јуре за стоком или сакупљају сиромашну летину добијену на посној земљи пуној камена и змија. Понекад само блејање оваца или мукло мукање говеда поремети тишину. Уморни поток ког сељани зову река, тромо се провлачи кроз камењар једва шуштећи. То је исти онај, који је прошле године одлучио да постане река, па је бесно и набусито рушио све пред собом остављајући пустош. Можда су сељани некако инстинктивно знали да му је у карактеру да буде река, па су га тако назвали из поштовања. Густа храстова шума прекрива падине повремено пресечене понеком ливадом на којој пасу краве. Високо на небу соколи вребају плен. Ноћу су звезде толико ниске да се чини да би човек руком могао да их дотакне само када би се подигао на прсте. Месец описује круг око котлине у центру засеока. Неколико падина састаје се на ушћу два потока правећи котлину са две три куће и понеком шталом.
Онај ко је осмислио грађење куће баш на том месту, имао је циљ да побегне од цивилизације и да пронађе мир. И стварно, ту врсту мира и тишине нисам одавно осетила. Била сам затечена. После београдске вреве и отопљеног асфалта овај мир делује као мелем. Нестварна тишина у којој чујете себе како дишете, а плућа вам се наједном надимају као хелијумски балони доноси блаженство и опуштеност. На дрвећу још недозреле јабуке, крушке и ораси, а поред пута дивља купина што преплиће своје вреже скривајући своје тамно-љубичасте плодове. Седећи испод огромне липе схватила сам шта значи зен. Као да се титрај моје душе потпуно ускладио са титрајем планете и као једно пулсирају мирно и дубоко. Била сам потпуно мирна, опуштена и у неком интимном садејству са својим бићем. Спознаја себе и дубоко поштовање према природи.
Док ово пишем замишљам да некако тако изгледа рај и да му се зато сви надају.Очекивао би човек да је ту у тој питомини све благо и радосно. Али, наравно ово је земља Србија, у којој дувају неки луди ветрови, звани бештије и где су све ствари померене и некако карикатурално искривљене. Сељани уз сав посао имају и вишак времена па воде политику. Мало им је муке задала прошлогодишња поплава у којој су били данима одсечени од света, него су решили да се баве политиком као хобијем или додатним волонтерским занимањем. Вероватно им се чини да на тај начин постају важни и да се стварно за нешто питају. Наравно, као и свугде и овде је принцип колико људи толико партија. Комшије преко брда помажу једни другима кад је тешко и кад затреба у тешким временима, али како наступи затишје, ето свађе ниоткуда. А како да се најбоље свађају и надигравају него кроз политику.
Од њих десетак који су такорећи писмени, свако је у другој партији, па могу лепо на миру да се свађају до миле воље и доказују ко је у праву. До те мере су тврдоглави и огрезли у својој загруваности да врло успешно раде у корист своје штете. Један од њих, преко својих веза и партијских другова обезбедио је да им се поправи пут, како би могли да пролазе кроз село, или не дај Боже да дође лекар да прегледа оне старе и немоћне којих је највише. И пошаљу њему партијски другари механизацију, потребан материјал и људе, те им они направе део пута. Видевши то, први комшија коме је тај пут једнако потребан, али је учлањен у другу партију, чим је пало вече, извуче кола и волове и разоре пут. Ујутро осташе џомбе и трагови људске глупости. Нема компромиса. Политичке страсти су дубоке и непомирљиве, кад се томе још додају и шљивке побрљавке у енормним количинама, све је разумљиво. Други становник, који припада другој партији искука од својих да се спроведе водовод и ојача струја. Дођу људи, почну да раде, довезу све потребне ствари и таман кад су започели копање, нађе се један мудрац са истока да забрани да кроз његов посед, који он назива њивом, а заправо је јалова шикара, прође канал. Каже изорите пут, па нека туда прође, он своје не да. И тако осташе ископани јендеци да се змије коте а пијанице у њих падају а радници се окренуше и одоше. Кукају сви на власт, на Београд, на грађане који им све отеше, на сушу, на поплаве, а помало и на своје комшије, али не на себе.
Сви виде грешке другог, а правдају себе и своје ставове. У слободно време сви они заједно седе крај казана где се пече ракија и уредно се облокавају. Ту уз небројано малигана бистре политику и елаборирају шта би држава требала да уради да нам буде боље и само ту и у тешкој муци успевају да буду саборни. Иначе не раде када је црвено слово, или оно подебљано црно и труде се да се не огреше о постове, а псују Бога на све начине и у цркву никада нису крочили, јер то је само за жене они су озбиљни. Жене се не мешају гласно у политику, оне тек код куће досољавају и бацају жишке, како би запалиле ватру. Кад неко млађи, па још школован предложи неку промену, одмах се удруже у противљењу томе. Ако се случајно неко од гостију (а то смо ми што повремено долазимо ), усуди да нешто посаветује и да предлог, одмах се бране да је лако нама кад нама стиже плата сваког месеца и да им ми размажени и докони нарадници не држимо придику, кад и онако немамо појма ни о чему. О нама мисле да ми не радимо, уживамо и доконишемо, а држава нам шаље дебеле плате на кућну адресу. Не разумеју какве бриге ми можемо да имамо.
И тако, они остају у 19. веку из личне жеље и одлуке. Не мењају ништа што би могли, јер тада не би могли да кукају. Пошто немају сви телефон и ако су могли да га уведу готово џаба, онда као случајно пресеку кабл онима који имају. То је тек спорта ради. Муче се, то је истина, али је део тога и њихова одлука. Та тврдоглава потреба да буду анти-противни држи их у прошлом веку, али је се неће одрећи. И шта остаје нама што тамо долазимо да проведемо део свог одмора? Остаје нам да их пустимо да уживају у својој муци и да се мазохишу својом вољом. А ми – ћутимо и уживамо, док нас они љубоморно презиру, оговарају, али нам се додворавају доносећи нам понуде. На крају то је њихов избор…
Око вас сочно зеленило, цвркут птица и бескрајно море тишине.У том окружењу почнете да схватате шта значи зен. Наједном чујете сопствено дисање и почнете да се осећате живим. Ускалдите се са природом, својом суштином и мајком земљом и уживате у сопственом постојању, без обзира на прашњав, излокан пут, немање телефона, без ТВ сигнала у миру и тишини. Бескрајно блаженство и одмор за душу.
