спраћај старе и дочек Нове године већ годинама уназад најлепше проводим код куће. Помисао на прославу у ресторанском амбијенту и полупијане загрљаје непознатих за суседним столом, док по мени падају конфете а са мене и исфлеканог стољњака исправа просути шприцер некако ми није била блиска уму ни у раној младости. Уместо тога, ушушкано, размажено и лењо уживам у шетњи од кухиње до дневне собе, уз светлост јелке, свећа и црно вино.
Некада раније, сада већ прилично давно, Трг Републике био је згодно место окупљања након доброг провода на журци код пријатеља па онда у ситним сатима кроз беоргадске улице руку под руку са другарицама док нам потпетице у зору првог јануара посебним збуком одзвањају, носећи у себи сећање на новогодишњу ноћ и обећање новог, бољег и другачијег времена које долази.У мојој, а верујем и у вашој кући, дочек Нове подразумева укључен телевизор као обавезан део сценографије те у том смислу и макар овлашно праћење новогодишњег програма. Пелцовани смо још у раном детињству, тако да они који се сећају себе док као клинци гледају Седморицу младих знају о чему причам . Ови млађи нек баце клик на ЈуТјуб.
Сваке године било је тако на малим екранима ТВ пријемника нешто ново, нешто старо, обавезно Бранково коло, па све тако до деведесетих и друге сезоне балканских ратова. Онда је дошло ново време и неки други новогодишњи програми и програмске кошуљице. Гурали смо тако према крају века и миленијума, пребацили у промене и ново доба. Нове су године долазиле, пролазиле, стариле и напуштале нас, правећи простора својим новим и млађим сестрама. Ми смо у међувремену постајали све старији, а ваљда тако зрелији и мудрији. Верујем да се у људском телу тако оваплоћује она мудрост о старењу као вино.
Нека вина, на жалост, временом постану сирће јер није ни у имену баш све. Ружа је ружа како год је звали, и нешто је ипак и у суштини, квалитету и ономе унутра – а то унутра, то је ништа друго него душа, било да говоримо о вину или о човеку. А човек, као и вино кварљива је роба, па се мора неговати, чувати, гајити и волети. Сакрити од налета мраза, жеге, мржње, злобе, неукуса, примитивизма и свега лошег. Да би био, постао и остао човек. То сви који смо родитељи добро знамо.
Наш син не гледа телевизијски програм са нама, осим ако га баш не натерамо са објашњењем „требало би, ствар је опште културе“. Тако је ове новогодишње ноћи захваљујући својим другарима спашен од излива фекалија у мозак. Али зато су му оба родитеља била ничим изазвано потпуно контаминирани новогодишњим програмским садржајем у толикој мери да је духовно-ментална рехабилитација од несрећног 31-ог уместо један трајала три дана. Ко је пажљиво пратио зна о чему говорим: сви тв канали били су парада кича, неукуса и народњачких трилерко-вокалних егзибиција достојних другоразредних кафана на Ибарској магистрали. Ни на једном каналу ништа осим поселашких ревијалних емисија није поштен човек а ни жена могао ништа друго да погледа у миру дома свог. Ама ни једна поп нумера, не дај Боже неког тврђег звука. Од нервозе, преко љутње, хистерије, очаја на крају сам завршила у филозофском миру немог посматрача-истраживача социолошког феномена под радним називом Србија првак света у категорији спуст у канал илити филозофија културолошке пропасти на општем плану.
Поражена, тужна и надасве уплашена размишљам од 1-ог јануара текуће године докле смо дошли и шта се догодило са оним дивним занимањем музичког уредника и људима који су некада обављали тај посао на телевизији. Где се дедоше сви ти људи или је то изумрла врста која за собом није оставила потомство? Или су сви паметни побегли са телевизије? Ми јесмо весељачки народ и У Србији нема доброг провода без трубе, народљака и кола. Све разумем, поштујем и лично упражњавам али то није, не треба и не сме да буде једино мерило опште музичке културе и музичког укуса.
Шта говори о нама чињеница да је култна новогодишња забавна емисија „Два сата квалитетног програма“ настала у најгоре време пораза, беде, ратова, санкција и свеопштег друштвеног суноврата српског друштва? Не прихватам за истину да је у тим условима постојао здравији и рационалнији укус, приступ и систем вредности само зато што смо живели у одређеном политичком систему. Не желим и нећу да мислим да нам је баш неопходно стање безизлаза и расула да би се у Србији изродила значајна културна вредност. Ако је тако, онда нека неко наплати шта смо и имали и угаси светло.
У таквој, елем, атмосфери најлуђе ноћи да не би полудела нисмо имали много избора – или тотална анестезија у облику оног вина с почетка приче или промена програмске кошуљице у личном аранжману.
П.С. Ако сте којим случајем те ноћи остали нормални без неке помоћи спољног фактора а при том били испред ТВ-а, ја бих се на вашем месту добрано замислила.
