илими и тканице
Извори и оранице…
Рас и Захумље
И Свети Сава и православље…
Липе и записи
И коло и монаси…
Цркве и манастири
Азбука и олтари…
Како се једноствно каже ЉУБАВ! Читам је, пишем и говорим увек на исти начин.У једној речи, у само пет слова саздана цела Васиона.На сусрету векова, раскршћу путева шћућурена у нашим срцима и даље се исписује историја нашег трајања. Ћирилица је наше сећање, наша нада, наше постојање.Записана у колективном сећању пре дванаест векова, она је постала и остаће печат нашег постојања.
Безброј пута протеривана, забрањивана, пребијана и мрцварена, она је успела да преживи сва понижења. Жене су је преносиле у закопчаним јелецима, тамо где спавају набрекле груди што доје нове нараштаје млеком и сећањима. Ратници су је у оклопима скривали и преносили као главу Лазарову. Њоме се крстили, њоме умирали. Скривена у Арсенијеву мантију, или у Олуји, као бисер у недрима држана – она је преживела и надживела све своје крвнике.
И опет би да је протерују. Полако, неприметно, њено округло, нежно и емотивно постојање, хтели би да обришу оштри врхови туђих сећања. Више је не бичују сурово и наказно. Сада је терају, као стару служавку, да би је заменила нека сумњива дама. Проглашавају је смешном, старомодном, превазиђеном и ко зна чиме све не. А сви ти лажни пророци и месије, само сакривају своје зле слутње, да су мали и ништавни и да се стиде себе и корена и гробова својих. Без ње би били изгубљени у магли времена које нас притиска. Није узалуд Вук, својим хромим ногама исписивао границе нашег постојања. Није џаба Сава оснивао манастире, као школе да би се једном сећали и поносили.
Пет стотина година тумарали смо мрачном Европом, која је ратовала и људе на ломачама спаљивала, носећи своју веру и корене у Мирослављевом јеванђељу записане. И када смо заборављали, ми смо је се сећали у најдубљим пределима душе. Препознавали смо је на липаама и гробовима, у молитвама и митовима. Повазда неписмени, али довољно писмени да сачувамо крсну славу и обичаје, успаванке и жалопојке и своје словенско памћење. Ћирилица је наше сећање, наша нада и наше постојање.Записана у отиску наше душе, нашој крви и сузама. А ћирилица је прва и у свемир отишла. Још давне 1961. године кад ју је Гагарин поносно показао васиони. Ћирилица је исписивала нове странице историје. Можда то није била наша ћирилица, али ми је препознајемо кроз молитве наших надања.
Наше је писмо ћирилица. Округла слова што као наше коло поскакују и вијугају, чврсто се држећи за тканице. Поскакују слова у опанцима, са шајкачама и јелецима, разиграна и опасана лепотом и једноставношћу. Накићена и откана као тканице речи. Изрезбарена на олтарима, уткана у ћилиме векова, уплетена у дуге монашке косе. Поносна и пркосна, као звоници рушених цркава што чекају жуљевиту сељачку руку да им заклати звоно.
Морамо бити оно што јесмо. Треба да сачувамо оно што је наше. Морамо знати своје корене. Морамо се сећати своје колевке. И сутра, као и јуче морамо се на ћирилици рађати, крстити се и умирати.
Ћутим своју тугу
И ако знам
Роде мој славни на југу!
Исткао си крвљу и сузом
Лепоте своје – као ћилиме
И остао си последњи, а први
Целог века оклеветан
А ја ћутим…. а знам….
Невена Живановић
