ау, ја сам одушевљена. Најзад је неко из моје приче добио награду. Па то је феноменално. И треба наградити некога ко је оставио траг у душама људи.
А с друге стране и није нека понуда на тржишту памети, па је тешко пронаћи ваљану понуду. Све ми се чини да неки савремени Диоген шета нашом планетом и прави збрку. Али, свеједно, мом одушевљењу нема краја.
Како је почело, верујем да ће следеће године, мој јунак Витез Која, добити награду за мир. Он је осведочени бранитељ слабих, нејаких и обесправљених који добијају сатисфакцију само у цртаном филму.
Размишљала сам и о Калимеру, али његова вокација је кукање и лелекање, што није добро за опште психичко стање светске популације. Мис Пиги је такође у најужој конкуренцији за хемију и нутриционизам, али у овом сексистичком свету сумњам да ће, као дама, добити подршку.
Свет се мења и морају се пратити цивилизацијски трендови ка бољем сутра/прекосутра или мало сутра. Нешто ми жао Сунђер Боба, а још више Телетабиса који остадоше кратких рукава. Треба и њима одати признање за промену свести и угла глдања генерација нових Прометеја. Па зар и сами нисте приметили колико је на пример Љигомир (погрешно назван Лигњослав) постао популаран. Масе га плагирају и имитирају, о дивљењу да и не говорим. Срамота ме је што нису награђени Донатело, Рафаело, Микеланђело и Леонардо, херојски представници подземних витезова у облику нинџа корњача. Знате она четворица небитних молера који су постали хероји тек појавом гос’н Пацова. Све има смисла, није да нема. Они су се храбро борили за бољитак популације земљана. Да се они из подземља нису побунили, гос’н Пацов би нас све прождер`о. Имам ја читав низ кандидата за награђивање, али ме нико ништа не пита, што је заправо добро. Јер, ако бих набројала све моје кандидате, укључујући и Жику Обретковића као савременог трубадура и стрит народног певача, који чува традицију и даје печат гнерацијама староградских свадбара те би се могао прогласити народним свирачем у дипле и фрулу, тада би гужва на пијадесталу победника била сувише велика. Боље овако. Имаш само један предлог и то је то. Што би се рекло, такнуто-макнуто.
Ја сам само мали човек који ништа не разуме. Нисам чак ни златна рибица са кратким памћењем. Више му дођем к`о сом или бабушка, али то је већ други пар опанака. Моја кривица је што памтим свашта к’о да ме плаћају за то, а зна се да је заборав мајка лагодности. Лепо је добијати нагрде. То је популарно и сви се приклањају томе. У општем тренду промена вредности и вредносних система или антисистема, морају се догађати нагрђивања, јер прогрес је у променама и мењању путева, стаза и богаза, па макар се враћали и уназад. Понекад је повратак заправо прави одлазак, само то је филозофско питање, а ја нисам компетентна да се њиме бавим.
И да се разумемо, нисмо ни ми имуни на нагрђивање. Има и код нас уредних платиша који су увек први у реду на шалтеру за нагрде.Али, то је наша навика уклапања у свеопште тенденције. Или, можда смо ми били експериментални праузор кључа, па нас сад само опонашају други, јер су укапирали да то пролази. Нађеш кључ који сваку браву отвара и oнда се зовеш мајстор. Па сад, ја нисам довољно паметна и мудра да све покапирам, али покушавам, трудим се, чиним напоре. Не би било политички коректно да ме неко назове будалом. То би могло да произведе последице по мој танани, крхки его, па бих морала да тражим заштиту права нас малограђана који не разумемо велика дела и више циљеве, али ипак и ми мали постојимо и функционишемо на тржишту рада. И ми би нешто да прозборимо и ако нас нико ништа не пита.
Елем, белем-буф – искрене честитке свим награђеним јединкама на труду. Можда они и нису криви за постизање толиког успеха. Знате оно, без кривице крив. Можда их је неко ископао из фиоке времена и утврдио да је сада прави тренутак за романтичне успомене, широке панталоне, цветне кошуље и дугачке косе. Можда није довољно слободне љубави и травки побрљавки. Живело цвеће. Ја гласам за љубав, па макар и у њеном најприземнијем облику. Волем да волем.
У то име, одох да садим по тераси. Ко зна шта носи дан, а шта ноћ и нарочито подне. Релативне су то категорије. Можда и мене једнога дана, макар и постхумно нагрде за хортикултуру, екологију и башибозлук.
