Менаџмент за домаћице

П

рилично сам фрустрирана жена, ваљда је то нормално у овом нашем мачо окружењу (sic!?), иако ми Neurotica hronica Serbicae femininum која ме спопала већ од ономад, а томе је већ подоста више од деценије, није везана за хормоналне једномесечне дисбалансе у мом суставу. Много сам, чак бих рекла хистерично, оптерећена појавним феноменима, око себе, а гледе ствари које се тичу ментала и наобразбе.

 

Питаћете се што се у мом исказу појављује лош хрватски у покушају. Проста је ствар, све се трудим да ме одмах узмете за озбиљно и останете на овом тексту макар пет минута. Гарантујем да неће много дуже трајати, ал’ нисам баш сигурна да неће да боли. Елем, шта ме мучи те сам фрустрирано женско чељаде? Углавном су то стручњаци – свих врста, боја и облика. Српским речником, дипломирани грађани и грађанке око мене. Част изузецима у мом животном окружењу, ужем личном које сам привилегована да срећем на свом животном путу, и онима на широком хоризонту који се зове Mајка земља Србија које ретким срећним стицајем околности ухватим у ситне сате на слабо гледаним каналима ТВ-а и на заборављеним радијским фреквенцијама, где зборе оном малом кругу избеглица из бесмисла тужне овдашње свакодневице.

 

У који је ветар или већ шта год, питам себе а и Вас, отишао интелект, образовање и критички однос према себи и свету када од диплома, сертификата и курсиста не може да се дише? Клинци од 25 у својим биографијама имају поњаве од разних едукација, обука, подизања капацитета и курсева чији су називи дужи него укупна предавања на истим.

 

Уколико је ветар из црева у питању, онда је свакако читав проблем који ме мучи органског порекла, али ми контрадикција коју осећам у свом закључку додатно прави проблем у глави. Читава ми концепција органског пада у воду, јер овако испада да све органско ипак није здраво. Или ја то не разумем довољно добро, па је може бити оно о чему говорим у ствари бољка, то јест, болештина органског порекла. Е, бато, у том случају смо у проблему, онда је у питању системско обољење, а ту смо већ у чабру и терапија мора бити дуготрајна и многострука. А која је права, питање је од милион долара.

 

Неко ме је давно, у време прављења мојих кључних животних корака, научио можда најважнију лекцију на ову тему – да дипломе треба презирати али их прво треба имати. Велика истина била је и остала ова реченица јер те као савест на рамену опомиње да се не узнесеш и не помислиш да си бољи од других. Само си привилегован што су ти се кроз образовање, учење и рад отворила још једна врата које могу, али не морају бити излаз из горе поменутог бесмисла. Јер, има ту, као и у свему што вреди и што није роба широке потрошње, а истинско знање никада то није било нити ће бити, без обзира на све технолошке пречице и шорткатове, дајџесте и ридере, једна квака 22.

 

Образовање вам је као кување ручка – важи само за данас, или евентуално још колико за сутра. Имаш ти једно темељно познавање елементарних састојака, процеса, методологије, гомилетину рецепата у глави. Све је то ту, али уколико не прионеш сваки дан, остаде гладан. Ако си скувао чорбаст пасуљ за понедељак (таман после обилне недељне гозбе једно мало јефтиније али капитално и темељно традиционално јело), добро је, провући ћеш се у уторак. Већ у среду ипак мораш поново за шпорет, да од сличних састојака са додатком нових, уз нову технику, прибор али познато окружење сопствене кујне направиш за себе нови оброк.

 

И никада није исти, јер увек ћеш нешто ново додати, одузети, другачије измерити, исецкати, испоховасти, продинстати…. и у тој чаробној непоновљивој хемији сопствене лабораторије укуса и мириса створити нову верзију себе као куварице и домаћице. Која од вас или, којим срећним случајем, мушки примерак читаоца помисли да поређење није адекватно јер ви, јел’те, не кувате пошто вам то није потребно, сматрајте се крајње некултурним и елементарно неписменим бићем. Ако је још homo erectus себи спремао оброк, а ви након неколико десетина хиљада година нисте одмакли даље, и не знате елементарну ствар коју је још он савладао, да себе спасите од глади потпуно независно од свега на свету, размислите којој врсти припадате.

 

Елем, да се вратим на тему.

 

Кујна – то Вам је срце и душа сваке куће која од исте прави дом. Погледајте ако већ нисте романтнично-магијско-реалистични филм „Као вода за чоколаду“. Или, још боље, прочитајте истоимену књигу Лауре Ескивел, ваљда ће вам се касти само. Али баш овде на овом месту, на овом камену (сиц!) и јесте моја бољка из првог реда овог текста и показала сву своју снагу. Немојте ме погрешно схватити – нисам носталгично сујетна и не падам на реченицу да је некад било боље и да је све некад било кавалитетније. Данашњи експерти и дипломирани курсисти нису спорни сами по себи већ je спорна непојамна самоувереност у сопствену непогрешивост и самопоуздање које врло често није утемељено на знању.

 

Још је честњејши Доситеј запомагао, „Књиге, књиге, браћо моја, а не звона и прапорце!!!“. Е, књига је…те , ко се тиме још бави кад има све на Нету и кад је гледање филма о Карамазовима још и подношљиво уз fast forward опцију даљинског управљача ТВ пријемника, него стотине страна тешке славјанске меланхолије егзистенцијализма. Образовање је тешка мука, кулук и рмбање. Да ли је оно беше Лењин или ко већ рекао учити, учити и само учити, сасвим је свеједно. Тужна тајна данашњег експертског таласа пројектне културе је у томе да само ретки иду том стазом.

 

Ако замислимо свој мозак као своју кућу, схватићемо да је он, баш као и наш дом, наше једино уточиште. Жалосна је чињеница да многи јесу добили на рођењу поменути орган али не и упутство за употребу. И тада и увек треба гледати у боље од себе. То је често мудрије, безболније и брже путовање до себе него главом кроз зид. Али и овде има једна квака – сујета и самопоуздање у своје знање иде одмах у канту, ма још боље, у клозет ако сте спремни да отворено и са жељом да освестите своје недостатке док гледате у те боље од себе. Мука је то признати да не знамо и да нам није јасно – али је непроцењива вредност ако са том идејом и отворено приступимо свету знања и мудрости коју су нам оставили они који су пре нас ходали овом земљом и овом Земљом.

 

Због свега оде реченог и подељеног са Вам ја бих да резимирам – уколико ветар о којем рекох пар натукница долази из нутрине појединца који је помислио да је сертификатом до’ватио до суштине, мислим да би требало да оде до проктолога или да закрпи црну рупу. Илија Чворовић је, ако се сећате, прикрпио своју позадину у крајњој нужди значком. Уколико ништа ван те значке, извин’те, дипломе или модерније, сертификата, није остало у глави, онда је дотични папирић само још једна потврда о завршеном курсу таштине празнине и може да се употреби врло слично као у Илијином случају. Па да кренемо од принципа tabula  rasa – и то је неки почетак. У супротном, бојим се да ће пре или касније овдашње курсисте тај исти ветар начисто да одува.

 

П.С.
А што се тиче кувања – има и тамо код Лауре Ескивел и „Води за чоколаду“ једна јунакиња која има проблем са гасовима јер јој та магична кухиња тајних рецепта, састојака и хемије помешане са пуно љубави никако није пријала. На крају се надувала и скончала у сопственом смраду.