ада сам ја била девојка млади су се дружили без предрасуда. Нисмо се делили на категорије богатих и сиромашних. Сва су се правила знала и знали смо шта коме живот нуди, али то није била препрека за дружење. Тада смо често правили седељке.
Састали би се код неког у кући, ко тог тренутка има најбоље услове (на пример, родитељи му нису ту за викенд), купили би неке грицкалице, сокове и можда понеко пиво и вино и остајали до касних сати. Слушали смо музику, причали, плесали, играли пантомиме или погађања задатог појма, игру истине, фоте са најразличитијим идејама шта да уради онај чија фота је извучена, и на крају би се завршило разговором и зезањем. Нико није могао да се извуче да никада не буде прозван. Свако је имао свој дан, када га сви прозивају и праве шале на његов рачун. И није ту било љутње. Знаш да је најгоре ако се дуриш, јер ћеш тада прекоредно бити тема за завитланцију данима унапред.
Било је ту и понеких свађа, састајања, растајања, удварања и оговарања. Понекад би неко одлазио, али би се најчешће ускоро и враћао. Нисмо могли једни без других. Све своје обавезе завршавали смо експресно, да би што дуже били са својим друштвом. Заједно смо маштали о будућности, путовали, ишли на летовање у камп, да би сви могли да буду ту, помагали кад је неком потребна помоћ, славили све што се славити да или плакали у тренуцима туђих жалости. Једни другима смо позајмљивали чак и гардеробу, кад неко има значајан сусрет, или неки важан догађај. Умели смо да одемо у кафану и сви убацимо новац у пикслу, па заједно наручујемо док има новца. Некако све је било заједничко. Нисмо били себични.
Сећам се једне такве седељке, или журке како се тај вид састајања још називао. Дуго смо седели и већ су први петлови почели да певају своју песму. У нашем друштву био је момак кога смо успутно покупили на корзоу и који се није могао похвалити нарочитом образованошћу и мудрошћу. Али то нама није сметало. Он је умео да извали такав бисер да се ми данима после тога смејемо. Да се разумемо, нисмо га исмевали и омаловажавали, али смо се смејали његовим опсервацијама многих догађаја. Он је редовно износио своје погледе на дату тему и равноправно учествовао у разговору.
Елем, на тој седељци, започели смо дубоку животну филозофију поткрепљену сазнањима из литературе и лишену искуства. У јеку дискусије, брањења личних ставова, добре и лоше аргументације наш другар изјави, Живот није мачја суза, и настави погледом да блуди. Сви занемесмо, а затим се провали салва смеха. У буквалном смислу, плакали смо и ваљали се од смеха. Та реченица остала је у нашем друштву као тропар. Више му нисмо спомињали име, већ смо га звали Мачје сузе.
Са временске дистанце од више десетина година сетила сам се те реченице. Данас ми више није смешна и доживљавам је као потпуно другачију. Нашег другара живот није мазио. Поиграо се са њим безочно и сурово. Ни многи други из нашег тадашњег друштва не могу се похвалити животном благонаклоношћу. Неки већ давно нису са нама.Ми остали расејали смо се по свету, као семе маслачка однето ветром. Неки су и даље на истом месту и повремено се састају помињући све који више нису ту. И Мачја суза сврати да види колико још има давних пријатеља на списку који се неминовно смањује. Ми, који и даље вучемо своје истрошене илузије и недосањане, или пресањане снове кроз ово што се уметничи зове реалан живот, понекад се осврнемо у сећању на безбрижне дане своје младалачке лакоће живљења.
Погледамо уназад и са сигурношћу утврдимо да смо сви тада били ближи, топлији, питомији, али надасве безбрижнији и сигурнији. Није то жал за прошлом младошћу, него за неким временом кад је дух био слободан и неспутан, а пријатељства дубока и непролазна. Та фантастична лакоћа постојња више није на цени. Давно су је потопиле неке нове идеје и правци. И то је можда добро.Треба ићи напред. Све мора тећи, што би још стари Латини рекли, Panta rei.
А ја се питам и данас, да ли сам погрешила када сам се смејала.
Да ли је живот, ипак, мачја суза?
