исмо ми баш тако мали, како смо мали. Мислим, то је ствар принципа и угла гледања. Шта уопште значи мали? Да ли је то мерна јединица, или метафора?
Од пет прстију на руци један зовемо Мали. Он је малечак у односу на остале прсте наше руке, али је огроман у односу на прстић неког детета. Значи, мали је само условно. Тако му ми тепамо. Али и такав мали, уме да припомогне кад се нешто ради. И придржи и закачи и вуче и тегли и ослања се и виси. Ма, снажан је као велики. Битно је да га ми тако третирамо, као јаког и равноправног. Ако почнемо да кукамо над његовом нејаком судбином, он ништа неће успети. Морамо му дати подршку и веровати у њега. Он се онда одмах ускописти да се докаже и покаже, па је снажан и спретан. Хоћу да кажем, нема кукулелекања. је погрешна тактика.
Пре пар година, један мудрац из свог купатила успео је да одвали глупост типа: „Ми не треба да побеђујемо у спорту, ми треба да учествујемо, јер смо мали.“ Пази Бога ти. Е, ти ћеш ми кажеш. Какав кукавички гмаз. Ако си ти малечак у својој надобудној главици (мислим није то деминутив за оно, него за оно друго), нису сви такве зентаре. Остала ми је у неизбрисивом сећању та мала поданичка јајара. Па тај се плашио, чак и у спорту да победи.Ко вели боље је седети у сенци великог патуљка, него победити.То су они шупандери што беже од своје сенке и жале се да их стално прати, па траже обезбеђење, јер никада се не зна када ће сенка напасти. Машала. Има и луђих од њега, тек да се не заваравате.
Чујем, једном приликом, каже човек другом бићу: „Мали ми пошао у школу“. Ја се пренеразим, али се Бога ми и одушевим. Почиње нека нова ера. Сад ће и мали бити образовани и културни, кад оно, он прича о сину. Па, што га буразеру зовеш мали? Што му набијаш комплексе и пре него што је крочио у свет? Реци дете, па да те цео свет разуме. Мали је твој речник, а не дете. Слушам, поштено буди речено ретко, али концентрисано, изјављују неки наши водитељи и руководитељи: „Ми смо мали, па морамо….“ Докле бре више те приче.
Пре свега, ми смо средњи, ако је баш до тога. А средина је златна, тако бар кажу. Неки су много мањи, али се курче. Праве се важни и немају тај комплекс. Ако баш хоћете, сетите се Наполеона. Рекао би човек – мали, малешан, кикирез, а он заб’о трн великима у ногу. Није питање да ли га ја подржавам, већ је ствар да се човек осећао велики и да је покушао то и да докаже. Искезио се великима и не одступа. И што је најбоље, није да га нису респектовали. Шта је после било у тој причи знате и сами, али мали се није дао. Имао је петљу.
Могла бих сада да вам набројим многе који су мањи од нас. Цирка 14-15 њих у нашем крају, а да не говорим о другим деловима глобалног села. И што је најважније, они не кукају да су мали. Извежбали се и постали добри техничари, па рафтингују кроз живот и време, и још убедили друге да су сасвим велики. Није то тешко, само треба обрисати погрешне кодове у глави.Ми смо таман, само се још нисмо досетили. Кад се осмелимо да се усправимо, бићемо за главу виши од многих. Треба се усправити и достојанствено ходати, јер се тада опажа колика вам је величина. А уосталом, величина је сразмерна значају који сте постигли.
Погледајте Нолета. Да ли је он икада кукао да је из неког малог места? Да ли је некоме пало на памет да га пљује што је из провинције? Да му се не склањају с пута и они што су замислили да су велики. Ма не да му се склањају, него нису успели ни да нађу тај пут. Али, човек је мудар и достојанствен. Није дозолио да му онај главоња од пре неког пасуса усади у главу тезу да је мали. Главоње се више нико и не сећа, а Ноле је на трону. Браво Ноленце, ти си мој идол. Требали би да се охрабримо, саберемо, па да га следимо и учимо од њега.
А до тада, мали смо таман толико колико смо мали.
